"Ta priča se malo ubajatila. Ima čak i serija o tome. Zlosrećnog kralja igrao je moj dobar drug Tika Stanić. A izgleda da ću i ja morati da igram neku ulogu, jer počinjem da slutim da sa ovim vozom i njegovim putnicima nije baš sve kako treba..." "Na obe!", uzvrati besno oficir Vemić pa dokrajči svoju čašu rakije kao da je zarobljeni bugarski artiljerac.U redu.Izgleda da sam uleteo na probu nekog pozorišnog komada.A i vagon je tako izgledao, kao malo provincijsko pozorište.Sem što u njemu nije bilo publike. Samo tri pijana glumca i ja.I da... Znao sam ko su Apis i Velimir Vemić, ne samo iz istorijskih udžbenika nego i i

„Vi ste Nemci, vi ne znate…“

Nije vam to najjasnije. Nije bilo jasno ni Martensu. Ni meni decenijama nije bilo jasno...

„Neko mi je jednom rekao da kockari nisu ljudi…“

Partija je, cenim ga, bila na svom vrhuncu. Pogledi puni kockarske katarze plesali su po kartama koje su grčevito stezali pobeleli prsti. Čovek do koga sam seo, nervozno je frknuo i posegao za futrolom koju je nosio za pojasom. Izvadio je ganc novi komad oružja i stavio ga na gomilu pred sobom.

Tabla sa upozorenjem: Ne gazi po Andriću

Pitate: zašto zvanične nazive beogradskih državnih institucija prevodim na Kinyarwanda, zašto jednačim po zvučnosti Rwandu i Srbiju, Beograd i Kigali, Politiku i Kanguru, slavjanoserbstvo i bantustanstvo. Dobro pitanje...