Negde u poslednjoj trećini tog našeg pohoda dugog oko pola kilometra, dok smo zastajali da razgledamo jednu od pećinskih skulptura koju je priroda vajala milionima godina, na moje rame je odozgo kapnula kap, kapljica... Pre će biti da sam je čuo zbog zvučnosti prostora, ne verujem da bih njen lak dodir uopšte primetio...
Izlet je bio prijatan, koliko-toliko sam upoznao stari Kopar, a onda uživao u prizoru laganog smiraja dana na vodenim poljanama solane kraj Pirana. Neka od tih polja bila su plića, što je značilo da će uskoro dati rod.
Koliko je sati? Pa sam u sebi ponovio: besmislenog li pitanja. A od kakve je ovde važnosti da li je prošlo dvadeset časova, ili je dvadeset časova i trideset minuta? Od kakve je ovde važnosti koji je to naš dan? Koji je to naš mesec? Koja je to naša godina? Koji je to naš vek?
Iz ranca sam izvadio koverat. Iz koverta sam izvadio presavijenu maramicu. Ali mi je maramica, dok sam je dodavao prijatelju, ispala iz ruke. U padu se razvila. Nota je ispala. I odlebdela ko zna kuda. Ne bi se prepoznala u onolikoj vrevi centra Beograda
