Sve priče Gorana Petrovića (1961-2024) objavljene na Velikim pričama možete da pročitate OVDE.

***

SEDITE… Već ste i zaboravili koliko dugo sedite u restoraciji na autobuskoj stanici. Zakasnili ste ili poranili. Pa sada morate da čekate. Povremeno proveravate da li vam je žeton za izlazak na peron još uvek tu, u džepu.

Vreme i nije neko. Na autobuskim stanicama vreme nikada nije potaman. Ili je hladno ili vruće. Ili se kiša cedi sa nadstrešnice… Ili je ona napravljena od takvog materijala da kada upeče, stajanje u njenoj senci niko ne može da podnese… Jedino restoracija pruža kakvu-takvu zaštitu. Pa zato u njoj i sedite.

DEO SVETA… Ili ste previše umorni ili imate previše životne snage. Što će reći da vam čekanje ne prija. Deo ste sveta koji takođe čeka, ali imate svoje brige ili nade, prebirate kako ste proveli dan ili šta će biti kada stignete tamo kuda putujete.

Limene žute pepeljare na stolovima ličile bi na mala sunca da nisu navršene opušcima. Teget stolnjaci se čine kao delovi neba sa maglinama mrlja. Plastično cveće u vazama delovalo bi kao pravo, samo da se redovnije otresa od prašine. Novine pak, poređane s kraja šanka, sudeći po naslovima, izdaleka izgledaju kao jučerašnje, prekjučerašnje… Ali je to varka, uteha, nažalost su današnje. Izložene boce na policama iznad šanka nisu na prodaju, odavno su ispijene, tu su samo radi dekoracije.