Miljenko Jergović i Svetislav Basara, dvojica verovatno najpopularnijih pisaca s ovih prostora, redovno će se dopisivati svake nedelje u rubrici “Nikad bolje”. Basara i Jergović nekoliko godina unatrag redovno su razmenjivali pisma i utiske o svemu što se događa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i u svetu… Sada nastavljaju da se obraćaju jedan drugom o onome što čitaju, gledaju, prepoznaju..
***
Nisi u pravu, Miljenko. Nije da mi Momo Kapor nije ništa značio. Znao sam ponekad sa njim lepo drugovati (i lepo popiti), ponajviše na Zlatiboru gde je Momo provodio delove leta, a ja dolazio iz Užica na derneke, nešto ređe u Budvi gde je Momo takođe provodio deo leta, ponajmanje u Beogradu gde bismo se katkad videli na ulici, porazgovarali i eventualno popili kafu.
Nekom će se – možda čak i tebi – učiniti da je to bilo apsurdan spoj Fransoaz Sagan i Selina, ali uopšte nije tako.
Kao što je Đinđić, hiperorganizovana, integrisana ličnost, doktor filozofije, imao (meni neobjašnjivu) sklonost da se povremeno druži sa kriminalcima i polusvetom, tako je i meni poluautističom, inhibiranom, anksioznom, iskompleksiranom, prijalo da drugujem sa bonvivanima, gamenima, kozerima, plejbojima, ukratko ljudima kojima život ide kao čaša ’ladne vode, koji sva otvaraju vrata nogom i koji su uvek vedri.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
