Posle ovih izbora opšta društvena atmosfera će biti podnošljivija, manje psihotična, opuštenija. Ovo ne umanjuje značaj dvogodišnjih studentskih napora, ali ne dezavuiše ni činjenicu da se u Srbiji napori ulažu tek kad dogori do nokata, što komplikuje stvar
To je poludržava u kojoj su ustav i institucije puki dekor, kojom suvereno vladaju strogi, ali pravični pateri familiasi, u rasponu od kneževa, kraljeva, komunističkih satrapa, zaključno sa Vučićem
Ništa turbulentno, pogotovo ne značajno nije se dogodilo otkako se nismo čuli. Sa jednim izuzetkom…
Sa Beogradom i hotelom Moskva ljubazno, ali na distanci. Rekoh već: znam hotel Moskvu ko zlu paru, znam sve tajne njegove. Utuvite: hotel Moskva je Potemkinov hotel
Prethodno je Ingeborg rasprodala sve što je imala, celokupnu životnu ušteđevinu prebacila na parazitov račun, polovinu sume straćila na višemesečne medene mesece po egzotičnim destinacijama
Nije vam to najjasnije. Nije bilo jasno ni Martensu. Ni meni decenijama nije bilo jasno...
Pitate: zašto zvanične nazive beogradskih državnih institucija prevodim na Kinyarwanda, zašto jednačim po zvučnosti Rwandu i Srbiju, Beograd i Kigali, Politiku i Kanguru, slavjanoserbstvo i bantustanstvo. Dobro pitanje...
Na listi dvostrukog dobitnika NIN-ove nagrade našla su se dela Andrića, Vidosava Stevanovića, Mirka Kovača, Davida Albaharija...
Sa Miloševićem i državom iza leđa, razobručene ambicije nacionalnih radnika – i nacionalnog predradnika, Ćosića – narasle su do nebeskih visina
Politika, estrada, kriminal i sport
Kako je jedan zagrebački satanista prorekao zlo koje će se desiti?
Srpski antikomunisti – kojih je kako vreme odmiče sve više – tvrde da je Srbija godine 1944. pala u „komunističko ropstvo”. Naravno: ni kriva ni dužna
U Hrvatskoj nije moguće – bar ne nekažnjeno – pisati natprosečno, nemalograđanski, kritički, provokativno, remetilački, što je u srpskoj književnosti ipak moguće, mada nije baš najudobnije
Sioranov "Kratak pregled raspadanja" majstorski je bio preveo Milovan Danojlić, veliki pesnik, još veći esejista, koji se pod starost iz čista mira sunovratio na samo dno srpske normalnosti i završio u SANU
Gledam finale raspadanja jednog društva koje je svoje najbolje sinove ili ubijalo ili proterivalo ili ignorisalo, a čija crkva osuđuje one koji zastupaju upravo crkvena učenja
Nisam stekao utisak da se tih stotinak hiljada ljudi na Rankovićevoj sahrani obradovalo njegovoj smrti. Pre je to izgledalo kao da su uvereni da je uradio pravu stvar time što je umro
Veliki serijal o dvanaestomartovskom atentatu, državi i budućnosti koju Srbija nije dočekala...
Verni srpski narod na okupu ne drži strah božiji, nego strah od dežurnog đakona
