Od čega beže ljudi koji stalno rade?

Ko si ti? Odgovor koji automatski ispali većina ljudi je profesija. Kažu novinar, pravnik, lekar, majstor, profesor… iako pitanje nije glasilo čime se baviš. Posao jeste važan, ali čini se da se često svede na to da ne radimo da bismo živeli, već živimo da bismo radili. Ko uđe u tu mašinu, u okruženju postane poznat po tome što nikada nije tu, a i kada jeste – nosi posao sa sobom ili neprestano dodaje još aktivnosti u svoj dan, kako se slučajno ne bi pojavio prazan hod i, potencijalno, susret sa sobom. Negde u pozadini čuči ideja da je jedini imperativ rad i osećaj da ako toga nema, ostaje duboka praznina.

Radoholičar nije osoba koja „previše voli da radi“, nego ona koja je kroz rad naučila da preživi i usput postala zavisna od rada. Spolja to ne deluje nužno kao problem, osim ako niste u bliskom odnosu sa nekim takvim, jer ovakvo ponašanje nije samo društveno prihvatljivo, već i poželjno.

Jednom su krenuli i kao da više nisu stali. Nije to ljubav, ni vrednoća, to je koprcanje radi opstanka. I ne tiče se samo profesionalnog konteksta. Ovo je i priča o onima kojima je iz xy razloga teško da budu sami sa sobom, zato im je važno da imaju dovoljno zadataka i obaveza koji će popuniti tu prazninu i osećaj… recimo nelagode. To su ljudi koji „uvek nešto rade“, za koje je dosada pretnja, gubljenje vremena. Kada vam je bliska osoba takva, imate utisak da ste lenji ili da nemate životnog elana, a zapravo… samo vam ne gori pod nogama dok ste sami sa sobom. Nije vam vanredna okolnost kada nestanu preokupacije.

„Mnogi ljudi ne mogu podnijeti slobodno vrijeme pa ga automatski ispunjavaju aktivnošću. Neprestano sređuju kuću, organiziraju nešto, planiraju, odlaze nekamo ili si stvaraju nove zadatke. Čak i aktivnosti koje bi trebale služiti odmoru i opuštanju lako postanu još jedan projekt ili nešto u čemu moraju uspjeti. To često nije pitanje marljivosti, nego teškoće toleriranja praznine, unutarnjeg nemira ili osjećaja koji se pojave kada osoba stane. Posao za radoholičara je ono što ga drži cijelim i štiti od raspada. Upravo zato se taj obrazac često vidi i u odnosu prema odmoru. Neki ljudi ne znaju se odmarati, nego samo zamijene jednu vrstu rada drugom“, objašnjava za Velike priče psihijatar i psihoterapeut Lea Murn.