Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Junsko izdanje pogledajte OVDE.
Piše Akram Belkaid
***
Nekada je ovaj kraj ličio na prizore iz romana Džeka Londona. Gusta borealna šuma, sneg na sve strane, divlja fauna i ponegde starosedelačke zajednice koje žive od lova i ribolova. Danas je to ogromno opustošeno područje, mračna alegorija čovečanstva koje ne uspeva da se oslobodi zavisnosti od nafte. Drveće je posečeno, oštar miris deterdženata lebdi u lepljivom vazduhu uprkos niskim temperaturama. Dokle pogled seže, pružaju se bazeni tamne vode omeđeni nasipima masne zemlje. Kažu da su ptice naučile da izbegavaju ta smrtonosna jezera puna hemikalija, ugljovodonika i teških metala. Nalazimo se u srcu basena Atabaska, na severoistoku Alberte, u zapadnoj Kanadi.
Ova oblast, koja se prostire na gotovo 150.000 kvadratnih kilometara, sadrži jedno od dva najveća nalazišta naftnih peskova na svetu, drugo se nalazi u Venecueli, u pojasu Orinoka. Prema podacima kanadske vlade, ovde se, na površini i u dubini, nalazi 166 milijardi barela crnog zlata.
Mešavina čvrste nafte, peska, gline i vode dugo se smatrala neiskoristivom. Previše skupa i složena za preradu u „pravu“ naftu, odnosno tečni oblik pogodan za rafinisanje. Početkom šezdesetih godina, oslanjajući se na metode eksploatacije velikih nalazišta zlata, naftna industrija je razvila tehnike koje danas omogućavaju proizvodnju od 5,2 miliona barela dnevno, dvostruko više nego 2006. godine. Sa svojih pet miliona stanovnika, Alberta, često nazvana „Oilberta“, činila je čak 87 odsto kanadske proizvodnje nafte 2024. godine. Ko prođe ulicama Kalgarija ili prestonice Edmontona, lako uočava razmere tog bogatstva.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
