Moje pismo majci: Pokušavam da ne brojim dane…
Mene je u Pragu morila nostalgija. Ipak, nastojao sam da moji u domovini to ne osete. O tome svedoči jedno moje pismo majci koje sam pronašao u zaostavštini posle njene smrti
Goran Marković
Kako je moja mama gledala Oskare i verovala ljudima
Petnaest godina bez Olivere Marković (3. maj 1925 - 2. jul 2011)
Kako sam snimio svoj prvi film
Điđa se ponudio da bude snimatelj tog filma. U stvari, vodio me je kroz njega nenametljivo, ne sugerišući mi rešenja, ali mi je kroz logična pitanja davao do znanja šta je dobro a šta možda nije. Da budem jasan, bez njega nikada ne bih snimio svoj prvi film. Sa njime sam položio prijemni ispit u Pragu, u aprilu 1965...
Znači, ipak priznaješ da si na putu za Srce tame?
Seo sam u obližnji paviljon da se malo odmorim i počeo da razgovaram sam sa sobom: Zašto se ti uopšte upuštaš u potragu za Evženijom Musilovom? Imaš neki poseban razlog?
Kako je taj čovek mogao zavesti dvadesetogodišnju devojku?
Naišao sam na mnoštvo članaka o aferi "Šejna" i bekstvu generala, Evženije i njegovog sina. Jasno je da niko osim CIA ne zna ni kako se Evženija sada zove (svima su promenjeni identiteti), niti ako je živa gde se nalazi. Tražiti nju ličilo mi je na onu otrcanu floskulu tražiti iglu u plastu sena
Potekle su joj suze, ustala je i otrčala iz kafane…
Điđa i ja smo prestali da se plašimo a ja sam, štaviše, izneo tezu po kojoj je Điđa najviše zaslužan za sreću koja je zadesila Čehoslovačku. Evženija je, govorio sam, nesrećno zaljubljena u njega, naterala svog ljubavnika da sa njom emigrira na Zapad, što je izazvalo neverovatni politički preokret
Ljubavnica generala? S kim je ona bila, s ocem ili sa sinom?
Nastavak Velike potrage Gorana Markovića: Za razliku od generala, koji je posle bega radio za CIA kao analitičar kontraobaveštajne službe, gde je dešifrovao strateške planove Varšavskog pakta i bio javno aktivan pišući memoare, Evženija i njen suprug živeli su povučenim životom pod zaštitom američkih službi
Velika potraga Gorana Markovića: Šta je bilo sa Evženijom
Prvi deo novog, ekskluzivnog serijala na Velikim pričama
Privilegija i prokletsvo sa ove strane crte
Sada, kada sam skoro siguran da više ništa neću snimati, napravio bih jedan eksperiment. Ja, koji sam celog života smišljao zanimljive priče, voleo bih da uradim nešto što uopšte nema fabulu
Borba protiv mraka važnija je od svetlosti na kraju tunela
Na kraju, šta imam da izgubim? Nekoliko mirnih penzionerskih godina u kojima će vlast budno paziti da slučajno ne snimim još nešto
Kako me je vređao Milutin Petrović i šta još da očekujem od svojih bivših đaka
Zar misle da se život završava danas? Da neće sutra na svetlo dana izaći ono šta rade? Zar je očajanje zbog manjka talenta dovoljno opravdanje da čine to što čine?
A u svakoj bolnici, a u svakoj sobi, samo njegovi TV kanali
Na drugoj strani, otpor ne samo da ne jenjava nego i raste
Snimaš komediju?
Prave komedije, po meni, nemaju jasno izraženu ideju zbog koje su nastale
Slučaj „Peliko“ i razaranje diktature
Ja, koji sam reditelj starog kova, odrastao u društvu koje je poštovalo kinematografiju i naviknut na pomoć države, sada, kada sam izopšten, ne mogu nikako da se priviknem na ideju kako na polju kulture ljudi mogu da se samoorganizuju
Srce tame
Kako li ovaj izdržava Duška Petričića?
Ponekad zamišljam sebe kao zatvorenika
Bio sam mnogo puta u bolnici, imao nekoliko teških operacija, moje sobe nisu gledale na more već uglavnom na neokrečene plafone ali, pazi sada, ponekad sam se osećao divno?!
Moja baka, Uroš Predić i mučenici ljubavi
Ljubavni odnosi između muškaraca i žena često su iracionalni, to jest neobjašnjivi
Evženija, žena zbog koje je izbilo „praško proleće“
Niz rumene obraze su joj potekle suze, ona je ustala od stola i otrčala iz kafane. Više nikada je nismo videli
