Moja najdraža hrana je kruh. Običan, najobičniji kruh, po mogućnosti crni. Dajte mi topli komadić bilo kojeg kruha i zaboravit ću na kolače. Kroasan? Što je kroasan u usporedbi s kruhom? Čak i u Parizu radije kupujem baget od crnog brašna nego kroasan.
Nekada je postojao samo bijeli i crni kruh, i to u štrucama od kile. Crni je, za razliku od danas, bio jeftiniji i jeo ga je radni narod. Bijeli je bio skuplji pa valjda i finiji, i jeli su ga oni koji su držali do statusa. Da, kruh je bio statusni simbol, baš kao i danas.
U pedesetak godina, u paradoksalnom obratu ne samo političkog sistema nego i životnih vrijednosti, crni kruh od organski uzgojenih (tzv. bio) žitarica uzdignuo se do najskuplje, a time i najprestižnije vrsta te osnovne namirnice. Danas je teško i naći taj ”obični” kruh, premda u svakoj samoposluzi ima nebrojeno vrsta od kojih svaka ima svoje ime. Ja najradije jedem “alpski”, valjda iz sentimentalnih razloga jer je bio prvi drugačiji, finiji crni kruh kad se pojavio potkraj sedamdesetih ili početkom osamdesetih.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
