Ako se izuzme antičko iskustvo sa demokratijom u robovlasništvu, predstavnička demokratija je izum modernog doba. Osim Velike Britanije i njene vekovne tradicije parlamentarizma, u Evropi je, u devetnaestom veku, postojalo samo nekoliko istinskih demokratija. Čak i jedna Francuska je, pisao sam o tome, tek s Trećom republikom zakoračila demokratskom stazom, a i onda je bila osenčena Drajfusovom aferom.
Većina evropskih država na zapadu, u stvari, postale su demokratske posle Drugog svetskog rata. Na istoku i jugoistoku, to se dogodilo padom Berlinskog zida, raspadom Sovjetskog Saveza i njegovog varšavskog lagera poznih devedesetih. Grčka je krenula nešto ranije: obaranjem vojne hunte 1974. i povratkom Konstantina Karamanlisa na vlast. U Španiji i Portugaliji, takođe se morala sačekati smrt desničarskih diktatora, Franka i Salazara, sredinom sedamdesetih kako bi se uspostavio višestranački poredak zasnovan na demokratskim principima.
Dakle, širom Starog kontinenta stotinama godina mučila se muka sa autoritarnim sistemima od apsolutnih monarhija do ekstremizama na oba pola političkog spektra.
A kako, uistinu, po tom pitanju stoji Srbija?
Iskoristite veliku letnju akciju i čitajte Velike priče
VELIKA LETNJA AKCIJA
MESEC DANA ČITAJTE BESPLATNO
Klikni OVDE
Već imate nalog? Ulogujte se
