Iako rizikujem da mi fina gospoda koja uređuju ovu platformu stave doživotni veto na pominjanje trčanja, ovoga puta to je neophodno. Ja sam, dakle, ona smaračica kojoj pola ličnosti odlazi na priče o trčanju, odnosno pejsu, distancama, kadencama, laktatnom pragu. Trenutno sitno brojim do prvog (zvanično) istrčanog polumaratona.
Kada sam jednog sunčanog jutra odlučila da istrčim polumaraton po ulicama Ljubljane, čisto da vidim šta će da se desi, ni slutila nisam kakvo me iskustvo čeka. To da mi je trčanje — ali ne samo trčanje već i svi drugi, prateći treninzi — dalo neke sasvim nove supermoći, znala sam i ranije, ali posle ovoga što mi se desilo, poslušaću svoju potrebu da to podelim sa svetom.
Dakle, nedelja jutro. Trčim, gledam svoja posla. Imam strukturu, znam kad šta radim. Nema neke veće drame, imam momente kad mi je teže i momente kad mi je super. A onda, desi se nešto što mi se nikada u životu nije desilo. Odjednom, doživljavam neku vrstu epifanije. Mozak je miran, ona unutrašnja naracija konačno je utihnula. Oči vide sve izoštrenije, slika u HD rezoluciji. Čula su mi budnija, sve je nekako pojačano, a opet u potpunoj harmoniji sa okolinom. Setim se da pogledam na kom sam kilometru (sat kaže 19.55 km). Sve je trajalo možda dvadesetak sekundi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
