Kako su studenti pobedili Vučića

Aleksandar Vučić u predizbornim kampanjama uglavnom prostre brojna obećanja pred javnost, a ovog 25. oktobra 2026. godine ostalo mu je da ispuni samo jedno – da će u slučaju poraza da čestita protivniku.

Vučić je priznao poraz.

Kako se bližio izborni dan, sve je više bilo onih koji su bili uvereni da Studentska lista ima većinsku podršku, da je mobilizacija opozicionih glasača toliko velika da nijedna mašinerija, pa ni ona naprednjačka, ne može da je zaustavi. Ali priznanje poraza, samo sat i po posle zatvaranja birališta, nije baš bio scenario za koji bi mnogi stavili ruku u vatru da je realan.

Vučić se tako stavio na stranu istorije samovoljnih vladara kao što su Milo Đukanović ili Viktor Orban, što bi mu svakako, istorijski gledano, bilo bolje društvo od Putina, Erdogana, na kraju i od Miloševića. Bolje za Srbiju, svakako.

Delovao je u tom nastupu u kom je prvi put za 14 godina izgovorio da čestita protivniku, prilično pozitivno. Sigurno će se naći cinik koji će primetiti da se on ionako najbolje oseća u opoziciji i da je konačno svoj na svome. Nije li često sa pozicije vlasti vodio opozicionu politiku.

Ali, nije Vučić u ovoj izbornoj noći, koliko je to Studentski pokret, istorijski fenomen i presedan koji je uspeo nešto što karijerni političari deceniju i po nisu uspeli. Iz ove perspektive neko bi pomislio da je ispalo tako lako srušiti Vučića, da je neverovatno da neko to nije ranije uradio.

Verovatno je suština u tome što niko nije tako dobro prodro u tehnologiju vladanja masama i upravljanjem javnog mnjenja ovih vlasti kao što su to uradili Studenti, koji su u poslednje dve godine gotovo uvek išli korak ispred naprednjaka, a to je situacija u kojoj se Vučić nije lako snalazio.

Studenti su često u istoriji ovog društva bili inicijatori pobune, inicijatori pozitivnih promena ili nosioci progresivnih ideja – i to mnogo šire od vertikale ’68. – šetnje – Otpor – ali nijedan pokret nije na sebe preuzeo teret promena. I to ne revolucionarnih.

Studentski pokret je, za početak, ostvario nešto što je opoziciji bilo preko potrebno i nedostižno prethodnih deceniju i po – da kreira atmosferu u kojoj sama veruje da ima snagu i da može da pobedi naprednjake. I da se ne oseća politički inferiornom.

Druga važna stvar je što su se odmakli analogija sa devedesetim godinama, Petim oktobrom i nasleđem borbe protiv Miloševića, koja je – okej, zvučaće malo kao pametovanje generala posle bitke – ispostavilo se, bila više teg opoziciji. Jer je nategnutim analogijama išla ka rešenjima koja prosto ne rade u nekim novim vremenima.

Režim Aleksandra Vučića je, između ostalog, opstajao na pažljivom biranju protivnika koga bi medijska mašinerija uvaljala u blato. Što je dovelo do toga da se kvalitetni ljudi sklanjaju od politike.

Studentski pokret je, kao pokret bez lica, bio zagonetka koju naprednjačka mašinerija nije mogla da reši. Stalno je verglala u prazno. Toliko energije je bilo utrošeno na targetiranje rektora Đokića, koji na kraju nije ni bio kandidat na listi.

Na početku kampanje glavna meta im je bio prvo ime na Studentskoj listi, doktor Ilija Srdanović.

Mašinerija se obradovala. Konačno je imala prema kome da se ustremi, a onda su studenti povukli ručnu sa Srdanovićem. I opet je mašinerija verglala u prazno.

Srdanović je kao prvi na listi je, ispostavlja se, svesno ili nesvesno, planirano ili neplanirano, bio neka vrsta mamca za medije naklonjene vlastima. Naši izvori bliski Studentskom pokretu su nam potvrdili da je Srdanović bio sklonjen iz prvog plana, jer kampanja u startu nije ni zamišljena tako da ima i najmanje obrise kreiranja kulta ličnosti.

Ali, kao što je studentski pokret učinio da prvi put posle dugo vremena imamo osećaj da se neka demokratija događa, i mimo izbornih uslova i mimo zakona, već voljnom naroda, tako su učinili i da se kompletna opoziciona borba izmesti iz birokratskog uverenja da će norme i izborni uslovi oslabiti vlast.

Nisu to ni medijske slobode, pošto je pobeda ostvarena u trenutku kada je vlast vršila najžešći pritisak na medije koji nisu u njenoj medijskoj mreži.

Kažu da svako ode sa vlasti onako kako je na nju i došao. Velika je sreća za Aleksandra Vučića što je na vlast došao na demokratskim izborima. Iako je bio daleko od manekena demokratije dok je bio na vlasti.

Pokazivao je sve tendencije autokratskih vlastodržaca do granica puzajuće diktature. Jedna od odlika takvih lidera je brisanje posrednika između vladara i naroda. Setićete se onih njegovih mitinga kada je terao lokalne funkcionere koji se guraju u prvim redovima, da bi narod došao bliže.

A čak su i to studenti iskoristili protiv njega.

Jedna stvar, pored svih ostalih, koje je doneo Studentski pokret, a koja možda nije uočljiva na prvu loptu je upravo to što su izbrisali posrednika u borbi protiv režima. Studentski pokret nije politička organizacija, političke stranke kao nosioci opozicione borbe su na ovim izborima marginalizovane, u prvom planu su oni koji su najbliži „jednima od nas”. Neki od tehnologija… (izvinjavam se, nastavljamo tačno po tekstu)… Neki od njih su javne ličnosti, neki su aktivisti, najčešće stručnjaci u svojim oblastima, ljudi ne samo bez političkog iskustva, već i bez (tradicionalnih) političkih ambicija.

Kako sada posle pobede Studentske liste tek zvuče reči profesora Olivera Toškovića, jednog od kandidata – može li se sad već reći i budućeg poslanika – koju je Branku Rosiću i meni izrekao u intervjuu:

„Studentski pokret je sačuvao državu i društvo od sukoba, polako gradeći institucionalni izlaz iz krize. Kroz borbu protiv režima koji bukvalno ratuje protiv države koju vodi, studentski pokret istovremeno gradi institucije i osnažuje društvo. Umesto revolucije, studentski pokret u Srbiji već sprovodi evoluciju društva”.