Moj život često izgleda tako što živim u jednoj državi, a najvažniji životni događaji dešavaju mi se u drugoj. To podrazumeva takozvani „život iz kofera”, što znači da dok sam u Ljubljani, moram da isplaniram šta ću da obučem kad budem na nekoj, recimo, konferenciji u Beogradu. Najveći problem ove tužne priče je što jedna Ina pakuje kofer, ali koja Ina će da se probudi to jutro u Beogradu, to nikad ne znam. Šta ako sam, dok sam se pakovala, bila Ina princeza, a sad kad sam osvanula i treba da se spremim Ina bitanga? Ili obrnuto.
To kako se kog jutra probudim ume da mi baš oboji ceo dan. I eto, danas sam se probudila kao Ina psihološkinja, stoprocentna i vrlo naoštrena, pomalo i ljuta (dobro, to je u suštini konstanta, ali da ne idemo sad tamo). Zato sam odlučila da zamislim, a zatim i napišem, kako bi izgledao svet kada bismo klince u školama učili osnovnim stvarima iz psihologije. Ali bukvalno osnovnim stvarima — dakle, ono što se uči na osnovnim studijama; nikakve napredne, postdiplomske ili previše kompleksne stvari. Što bi rekao Šerlok: „Elementarno, moj Votsone.”
Pa, krenimo putem ove, nažalost, fantazije. Za svaku stvar ću da dodam i ono čuveno „kako ja to da objasnim svom detetu”, pri čemu ćemo ovde da podrazumevamo da to izmišljeno dete ima osam godina (dakle, drugi razred osnovne, kada bi, po mom mišljenju, i trebalo krenuti sa ovom vrstom edukacije).
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
