Sredinom septembra, u jedan kasnoletnji beogradski sumrak, održana je promocija mog novog romana. U tom romanu, jedna porodična tajna — tačnije, nešto što nije izgovoreno na vreme, pa se onda dodatno gnojilo, dobijalo srazmere koje uopšte nije moralo da ima — utiče na sve članove te porodice, nezavisno od toga da li tajnu znaju, ne znaju ili znaju delimično. To je podstaklo jednu čitateljku, koja nažalost nije bila prisutna, da postavi pitanje: dobro, pa je l’ to moralo baš tako? Zašto se tajna nije rekla na vreme, pre nego što je postala razorna? Toliko toga bolnog se ne bi desilo, a tako malo je trebalo.
Moj odgovor je bio u pravcu: često to „malo” može da pokrene ono veliko. Možeš, takođe, jednom da ne pogledaš levo-desno dok prelaziš ulicu i — ćao, nema te. A tako malo je falilo da ostaneš u životu, samo da ugledaš automobil koji ti se približava.
Sutradan mi je Zorica predložila da kanališem svoju nežnu stranu i napišem tekst o tome, pa: evo me. Osim toga, juče sam završila čitanje romana Džona Vilijamsa „Stoner”, o čoveku koji ceo život prećutkuje ono najvažnije, pa sam vrlo inspirisana da pričam o tome kolika je ne samo podmukla, već ponekad i tragična moć neizgovorenog.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
