Ne postoji osoba koja me poznaje, a koja ne zna da se spremam za polumaraton u oktobru. Tačnije, spremna sam za polumaraton fizički, sad samo nameštam stvari tako da moja hedonistička gu… duša, uživa tokom tog 21 km. Da, stvarno sam to rekla i da, stvarno mi je to cilj.
Dok sam prošlog vikenda trčala, s pogledom negde baš u pravcu Alpa (to mi je najluđa stvar kod života u Ljubljani, ali o tome nekom drugom prilikom), jedna divlja misao ošinula me je po glavi, a to je: „Ta trka uopšte nije bitna.” Prvo mi je došlo iznenađenje, ali onda je telo dobro shvatilo šta je mozak rekao, pa sam slegnula ramenima i istrčala ostatak zadate kilometraže bez neke veće drame.
Posle kad sam se vratila na tu misao, tačno sam shvatila šta je ona značila. Trka — moj, inače, prvi polumaraton, koji svakako nije nebitan — nije bitna u smislu da je to samo još jedno jutro koje ću provesti trčeći nekoliko sati. Kako će mi biti, za koje vreme ću završiti, koliko će mi biti teško zavisi od mnoštva faktora.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
