Milan Damjanac: Ovo je moja lista 10 najboljih romana

POGLEDAJTE CELU LISTU 100 NAJBOLJIH ROMANA

***

Milan Damjanac je diplomirani filozof i psihoterapeut iz Beograda. Predsednik je PLK Centra. Autor je brojnih stručnih publikacija, između ostalog i knjiga Još ovo ti fali za sreću i Još ovo ti fali za ljubav. Njegove tekstove na Velikim pričama možete da čitate OVDE. Ovo je njegov izbor:

Izbor: Milan Damjanac

Deset romana

1

Derviš i smrt

Meša Selimović, 1966.

Moj omiljeni pisac i omiljeni roman, koji me je naučio da najveće tragedije nastaju kada je čovek razoren između dužnosti i ljubavi, kao i o tome da uvek možemo da izdamo sami sebe i da je nekada to neminovno.

2

Očevi i oci

Slobodan Selenić, 1985.

Možda naš najveći roman o tome kako istorija nikada nije samo istorija, nego uvek ulazi u porodicu. O tome kako ideje postaju karakter, a karakter oslikava sudbinu jednog naroda. Kako se mentalitet održava, i ko smo, onda kada to ne vidimo.

3

Prokleta avlija

Ivo Andrić, 1954.

Kratak roman koji pokazuje da čovek ne živi u svetu nego u pričama
koje svet pravi o njemu. O moći i potrebi da razumemo i ono što ne
možemo da promenimo.

4

Knjiga o Milutinu

Danko Popović, 1985.

Roman koji podseća da dostojanstvo ne pripada velikim ljudima nego običnim ljudima koji podnesu više nego što su birali. O istoriji gledanoj odozdo. O tragediji naroda čija elita ga ne razume, a istorija ne ostavlja na miru.

5

Smena generacija

Stevan Jakovljević, 1939.

O sudaru epoha, ideala i generacijskom nesporazumu koji se ne rešava pobedom, i bolno svedočanstvo o tome koliko se ovde stvari malo menjaju.

6

Tvrđava

Meša Selimović, 1970.

Roman o tome da čovek nalazi mir tako što prestane da traži spasenje u velikim rešenjima.

7

Povratak Filipa Latinovicza

Miroslav Krleža, 1932.

Roman o povratku koji nikada nije povratak i o tome kako čovek može da promeni gradove, ideje i odnose, a da i dalje ostane sa sobom.

8

Koreni

Dobrica Ćosić, 1954.

Knjiga o porodici, tragediji, pobuni, ciljevima, ljubavi, zavisti, mržnji.

9

Lisičje ludilo

Miomir Petrović, 2005.

Roman koji me podseća da istorija nije prošlost nego da se karakteri i muke nadovezuju i ponavljaju, bez pronalaženja svog mesta.

10

Hazarski rečnik

Milorad Pavić,1984.

Knjiga koja možda najbolje pokazuje da identitet nije jedna istina nego mreža mogućih čitanja. Roman koji ne može da se razume do kraja, jer i identitet to ne može. Nešto uvek izmiče, nešto je uvek moglo drugačije.