Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Od polovine sedamdesetih do polovine osamdesetih, salonski antikomunizam je bio veoma šik u Beogradu. Naravno postao je šik tek kad više nije bilo opasno biti antikomunista. Sva „pro” i sva „contra” u Srbiji „podižu glavu” isključivo kad ovo ili ono pro ili contra bude odobreno sa „najvišeg mesta”. Koje uopšte ne mora biti na mestu koje se smatra najvišim. Srbija je velika tajna, nije ta Desankina bila bez neke.
I ja sam sledio duh vremena i ja sam neko vreme bio antikomunista, doduše o svom trošku, kao slobodni strelac. Osamdeset, recimo, šeste godine na dernecima sam drugovima, članovima SK, oduzimao, a ako nisu dobrovoljno davali, otimao članske knjižice SK i spaljivao ih u pepeljarama po užičkim rakijašnicama.
Trebalo mi je posle najmanje deset godina da se otreznim od antikomunizma i donekle popravim štetu koju sam pretrpeo od podleganja kolektivnoj histeriji i idiotskog nasedanja na patku – koju su lansirali upravo visokorangirani komunisti – da je komunizam kriv za sva zla koja su zadesila takozvani srpski narod.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
