Kada sam se tokom doktorskih studija u jednoj knjizi susrela sa citatom koji je nastao u ratnom kontekstu, a autor je nepoznat: „Ako nisi depresivan, onda si glup”, prvo što sam pomislila bilo je da zaista postoje životne okolnosti u kojima nije sasvim realno očekivati od ljudi da budu srećni, motivisani i puni nade. Kada živimo u svetu ratova, ekonomskih kriza, gubitaka, bolesti, neizvesnosti i stalnog pritiska, možda nije najzdravija reakcija beskrajni optimizam. Tada je sasvim logično pitati se: čemu sve ovo, ima li smisla, kuda sve vodi?
Iako ne mislim da je depresija stanje kom treba težiti, s vremenom sam počela da razumem da u onome što nazivamo „depresivnim stilom razmišljanja” postoje pitanja koja su važna. Drugim rečima, tokom ratova, kriza, gubitaka ili kolektivne nesigurnosti, pitanja poput „čemu sve ovo?”, „ima li smisla?” ili „da li život zaista vredi?” nisu nužno znak patologije, već često pokušaj psihe da se suoči sa realnošću.
U psihologiji čak postoji koncept koji se zove depresivni realizam – teorija koju su razvile psihološkinje Lauren Alloy i Lyn Abramson osamdesetih godina, a koja kaže da ljudi sa blagim depresivnim raspoloženjem nekada realnije procenjuju situacije nego ljudi koji imaju izraženu pozitivnu pristrasnost.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
