Jednom sam negde pročitala kako je Napoleon izjavio da religija služi tome da siromašni ne bi bogate spalili na lomači. Ta misao mi je ostala toliko urezana u mozak da sam sa sobom razvila igru koja bi mi prekraćivala momente mentalne dokolice. Igra je jednostavna: razmišljaš o tome šta je sve bitno i veliko izmišljeno, kako bi se time zabašurilo nešto još bitnije i veće. Na primer, romantizacija siromaštva, da se ne bi videlo da je sistem truo. Ili normalizacija stradanja i žrtvovanja, da ljudi ne bi baš na keca provalili da ih neko sve vreme vuče za nos. Još jedan primer: kad ti ceo život govore da ti ne trebaju pare da budeš srećan, a istina je zapravo da su ti za gomilu stvari neophodne, tako da ideja o krezuboj sreći u nekoj udžerici deluje, u najmanju ruku, naivno.
Pre nego što prestaneš da čitaš ovaj tekst, prevrnuvši očima i nazvavši me materijalistom, što u ovom kontekstu delimično može logički da se održi, ali nemoj da se previše opuštaš, razmisli: koliko problema u životu koje si imao u, recimo, proteklih deset godina, je moglo da se reši ili makar u ogromnoj meri ublaži — parama?
Kad se kaže da pare ne donose sreću, misli se valjda na tu ideju da i bogati plaču. Pa tu onda ide i gomila srodnih poštapalica (bukvalno „I bogati plaču”, pa onda idu i one živopisnije, ne znam zašto se uvek tiču nekih telesnih izlučevina: suza ili govana), da svačije govno isto smrdi. Ili, za one sa ipak malo prefinjenijim ukusom, možda ona da nas sve greje isto sunce i svi ćemo, jednog dana, završiti pod istom zemljom.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
