Andrić nikada ne bi bio toliko veliki da je ostao u hrvatskoj književnosti

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Možda (u stvari sigurno) „afekat“ nije prava reč za Kovačevu odluku da se „ispiše“ iz srpske i da se „učlani“ u hrvatsku književnost. Kad su ovdašnje propagandne hijene počele telaliti Kovačevu „izdaju“, zapitao sam se – „šta mu je to trebalo“ – ali se kad je Kovač „preveo“ svoje knjige na hrvatski, nisam pitao – „zašto je to učinio“ – nego; odakle mu rešenost, snaga i strpljenje da kroatizuje stotine, možda i hiljade, strana, i to na jedan istančani hrvatski jezik o kakvom hrvatske mrčiartije mogu samo sanjati.

Kao što sam ti već pisao: knjige koje je Kovač napisao na srpskom, čitam na srpskom, knjige koje je napisao na hrvatskom čitam na hrvatskom. Nemam, uostalom, izbora, a sve i da ga imam, sve da je Kovač lično sve kroatizirane knjige ponovo preveo na srpski, čitao bih hrvatske varijante.

Ja sam ti zakleti zagovornik Pilatovog stava: quod scripsi scripsi. Nije to samo lenjost, još manje princip, nešto mi se naprosto ne dâ da prepravljam i dorađujem romane koji su jednom odštampani. Ko voli, nek izvoli. Nije, rekoh, princip.