Četiri dana posle pada Berlinskog zida, u ponedeljak 13. novembra 1989. godine srpska štampa prenela je izjavu Slobodana Miloševića, tadašnjeg srpskog lidera: “Ako izgubim izbore, napustiću politiku.”
Izveštaj sa glasanja, ukratko je izgledao ovako: “Na ukupno 14.855 biračkih mesta u 190 opština odlučivalo se o izboru 15.000 delegata za sve skupštine društveno-političkih zajednica. Do 19 časova izjasnilo se 74,50 odsto birača.”
U nekim kasnijim izborima, znala je vlastima da ne odgovara ovako visoka izlaznost – znate ono, “kad izađu neodlučni” ili “kad se probude beli listići”, ali ne tada na tim izborima, i svakako ne tim vlastima.
Slobodan Milošević se nekoliko meseci pre toga “ustoličio” kao savremeni “srpski vožd”, a bio je, dakle, spreman da se povuče kada ne bi pobedio na tim izborima, što deluje hrabro – čak i da je ozbiljno mislio – da nije jedne male “začkoljice”: to i nisu bili pravi izbori.
Razgovarajući sa inostranim novinarima (agencija Rojter) suočen je sa opaskom da je na tim izborima samo komunistima dozvoljeno da se kandiduju, na šta je Milošević rekao: “Tačno je da se nismo potpuno oslobodili starog izbornog sistema.” Tek će godinu dana kasnije Srbija krenuti putem višepartizma, sa izborima koji će po formi naličiti na prave – iako je baš teško argumentovati da su pravi izbori u poslednjih 30 godina više pravilo nego izuzetak.
Kako je, dakle, te 1989. godine Milošević – koji je prethodno “počistio” partiju od svojih neistomišljenika, uopšte i u teoriji mogao da izgubi ako su na izborima učestvovali samo kandidati Saveza komunista Srbije? Pa, nikako…
I to je češće bio nego što nije bio sažetak priče o izborima u Srbiji, koji su stariji i od stranačkog života. Još u 19. veku izbori su iznedrili partije, kao što su ih početkom 21. veka izbori najčešće gasili. To su ti mali apsurdi srpske politike.
U vreme “originalnog” vožda, “izbori” za izvršnu vlast vršeni su aklamacijom, mada bi se prema nekim istorijskim izvorima moglo reći i “metodom nagovaranja”. Od Prvog srpskog ustanka skupština se pojavljuje kao značajna institucija i mesto donošenja odluka, mada njen status do druge polovine veka nije bio formalizovan kao zakonodavnog tela u današnjem smislu. Zakon je, reklo bi se, još uvek iz kubure dolazio, a ne iz pisanija u nekoj konstituciji.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
