Sve tekstove iz porodične trilogije Ivana Medenice pročitajte OVDE.
***
Približava se kraj godine, a ja nisam završio obećani trotomni feljton o mojim stvarnim putovanjima u Gorišku regiju, kao i onima kroz istoriju povezanosti moje porodice s majčine strane s ovom regijom. Zapravo, ovaj drugi deo planirane celine jeste gotov. U prethodna dva nastavka pratili ste detektivsku potragu, arheološku rekonstrukciju mojih porodičnih korena, koja počinje na Trgu Republike u Beogradu, u Narodnom Muzeju, gde je izložen portret moga čukundede Dušana Nadaškog, „kraljevskog ugarskog sudca i centralnog istražnog sudije“ (rad Nikole Aleksića iz 1861. godine), do italijanske Goricije gde je Dušan, sudbisnkim sticajem okolnosti, umro i bio sahranjen.
Na tom putovanju, a zahvaljujući stručnosti i posvećenosti kustosa Zbirke srpskog slikarstva XVIII i XIX veka i muzjeskog savetnika Petra Petrovića i tadašnje PR menadžerke Narodnog muzeja, a sada kustoskinje Marije Đorđević, otkrio sam još podataka o svojoj porodici. Ne samo da sam saznao da se u kolekciji Narodnog muzeja nalazi i portret Dušanovog oca Vasilija, takođe Aleksićev rad iz iste godine, ali manje umetničke vrednosti, nego smo i ja i svi moji rođaci saznali da je dotični protojerej Vasa, moj navrdeda, uopšte postojao (dotle je Dušan bio najstariji predak za kog smo znali).
Kad smo kod mojih predaka, iz rekacija koje sam dobio jasno mi je bilo da vam junak moje porodične sage nije nijedan od njih dvojice, nego „bludni sin i unuk“ Dušanov i Vasilijev, raspop i sreski načelnik Đura, koji je 1932. godine, tada već u penziji, prodao ove portrete Narodnom muzeju, sumnjam zbog toga da bi mogao da nastavi da živi kao i dotle; dakle, kao raspikiuća i bonvivan.
Fotografija Nebojša Babić
Ostalo je, dakle, da se obradi moje putovanje u Novu Goricu u godini na isteku, a koje je, kao što sam na početku prvog od ova tri teksta i naznačio, bilo profesionalne prirode. Povod je bio sastanak, u aprilu mesecu, jedne od najznačajnijih evropskih pozorišnih mreža, Evropske pozorišne konvencije, da bi se na licu mesta ispostavilo da je jedan drugi projekat još važniji i zanimljiviji. Reč je o pripremama za ono što će otpočeti, sada već za desetak dana: slovenačka Nova Gorica i italijanska Gorica (ili Goricija) su, zajedno, kao jedinstven projekat, jedna od Evropskih prestonica kulture (EPK) u 2025. godini. Ovo je prvi slučaj ikada da su se dva grada u dve zemlje kandidovala za ovu titulu sa jednim zajedničkim projektom (svake godine više evropskih gradova dobije ovu titulu, ali se nikada nije desilo da dva idu zajedno) i, naravno, dobili su je. S obzirom na istorijski kontekst, ali u velikoj meri i savremene socijalne prilike, ovakva saradanja ima veliki kulturno-simbolički značaj, i više od toga. Dakle, prerano ste pomislili da smo napustili prošlost i došli u sadašnji trenutak: moramo još malo da ostanemo u njoj.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
