Kultura

Poslednji jugoslovenski film

Trideset pet godina filma koji je nekoliko meseci pre početka "svođenja računa" pokazao fin de siecle jednoj državi koja se razvijala pod bolesnim uslovima i kao i svaki terminalni bolesnik, imala veličanstvene ali prekratke uzlete lucidnosti i u teoriji, plemenito utemeljene ideje

Ilustracija VP
jun 05 2024, 05:00

Podeli

Posle ogromnog pozorišnog, televizijskog i bioskopskog uspeha drama Dušana Kovačevića tokom osamdesetih, Goran Marković se odlučio na ekranizovanje najelegičnije u opusu pisca. Iako uobičajeno dominiraju ideološke, političke, socijalne i istorijske podele kao i u većini Kovačevićevih drama, Sabirni centar nosi posebnu vrstu patosa ali i uzvišenosti kojom se objašnjava da su sve te podele izraženije između sveta mrtvih i živih. Tabu smrti, tj. odsutnih duša prati posebna satirična stilizacija koja se oneobičeno uklapa kako u opus pisca Dušana Kovačevića, tako i opus Markovićevih filmova. Krajem maja je prikazana digitalno rekonstruisana verzija ovog filma u ediciji A1 Kinoteka, a uskoro sledi i proslava 35 godina od premijere.

Kao potpuno sveža i nova pojava u domaćoj dramaturgiji svog vremena, Dušan Kovačević je korene, možda, imao u skromnom dramskom opusu Ljubomira Simovića ili Momčila Nastasijevića, međutim idiosinkratičnost njegovih pozorišnih, filmskih i televizijskih projekata obeležila je sedamdesete i osamdesete. Van crnotalasovskih konvencija, Kovačević je žanrovsko utemeljenje našao u crnoj komediji smeštenoj u specifičnim istorijskim okolnostima. Upravo je filmska saradnja sa Slobodanom Šijanom, Emirom Kusturicom i Goranom Markovićem omogućila globalno jugoslovensko odobravanje i prihvatanje. Što znači da su baš osamdesete bile dekada Kovačevićevih najvećih uspeha, od filma Ko to tamo peva, iz 1980, zvanično najboljeg srpskog filma svih vremena, pa sve do Sabirnog centra 1989.

Goran Marković je, sa druge strane, od kraja sedamdesetih pa do početka devedesetih stvorio impresivan korpus filmova versatilnih tematskih i žanrovskih okvira koji, međutim, imaju jednu, formanovski rečeno, zajedničku osobinu. Skoro svi filmovi se događaju u institucijama koje predstavljaju metaforu društva. Lokalno u glokalno. Tačka spajanja je najverovatnije bio Markovićev najbolji film Deža vi (Već viđeno) koji prvi tretira još uvek osetljivu temu, odnos stare građanske i nove socijalističke Srbije. Sabirni centar je zasigurno neminovnost saradnje ova dva gorostasa domaćih izvođačkih umetnosti.

Sabirni centar verovatno nije Markovićev najbolji film a nije ni među najboljim Kovačevićevim dramama, ali poseduje jedinstvenu temu tako specifičnu za ovaj posrnuli nacion, a to je fetišizacija smrti

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price