Prvi: Ljudi koji gledaju krave
Bio je petak, i bio je kraj marta, isto kao što je pre dvadeset i pet godina bio utorak i početak novembra, onda kada sam prvi put došao ovde, ali sada sam ponovo stigao u Belađo, dakle drugi put, oko deset sati uveče, izašao sam odmah iz automobila na Pjaci dela Kijeza, nisam ni izvadio stvari, prešao sam preko trga, prešao i uzanu ulicu, i otvorio sam vrata kafeterije „Sport“. Sančo, fotograf, moj prijatelj sa kojim sam doputovao, ostao je kod automobila i premeštao nešto u gepeku, preturao je svoju opremu i flaše sa vodom i konzerve. Za stolom, gde sam voleo da sedim, odmah levo pored vrata, nije sedeo niko, ali za stolom kod stuba je sedelo nekoliko meštana, njih četvorica, to su bili jedini gosti u baru. Iza šanka se pojavio stariji čovek, u plavom džemperu sa izbačenim crvenim kragnama od košulje, i odmah sam ga prepoznao, isti osmeh i izraz lica, i naočare, prišao mi je i pitao nešto na italijanskom, onda sam ja njega na engleskom pitao:
– Augusto?
– Jeste, ja sam.
– Bio sam ovde pre dvadeset i pet godina, gore na brdu, u vili Serbeloni, obećao sam ti fotografije i nisam ti nikada poslao.
– Gore na brdu, u vili Serbeloni?
– Tako je, čekaj da ti pokažem.
Onda je ušao Sančo, prošetao je kroz kafeteriju da vidi kako izgleda, gledao je kroz foto-aparat i kružio je oko nas. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa i pokazao sam Augustu fotografiju na kojoj smo nas dvojica, ispred bara „Sport“, pre dvadeset i pet godina, kasno uveče, šaloni su bili spušteni nakon što je zatvorio bar. Augusto je pogledao fotografiju, onda sam mu pokazao još jednu, onda je pogledao u mene.
– To si ti?! Evo tvog stola ovde, tu si sedeo – rekao je.
– Jesam, obećao sam ti onda da ću ti poslati fotografije, i nisam, zaboravio sam, ali sam ih sačuvao, sad sam odlučio da ti ih donesem.
***
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
