Njujork: 400 godina na vrhu sveta

Zoološka priča u Njujorku, 2010.

Pripovest o prijateljstvima i gaćama

/ Ilustracija VP / Profimedia
maj 24 2024, 05:00

Podeli

Tekst u okviru velikog serijala Velikih priča povodom 400 godina osnivanja Njujorka

***

“To je to”, rekao mi je taksista i polako se zaustavio u toj mračnoj i praznoj ulici u Bruklinu, s nizom niskih stambenih zgrada. Bilo je 10 uveče, bio je oktobar, bila je 2010, i na telefonu nisam imala internet. Ipak sam ga stezala, kao da ću tako biti bezbednija, dok sam izlazila iz kola u tom osamljenom bloku, gledajući šofera kako vuče moj teški kofer iz gepeka, a onda polako odlazi u noć. Stajala sam neko vreme u toj loše osvetljenoj ulici, upadljivo se osećajući kao izgubljena turistkinja, i pokušavala da dokučim brojeve na ulaznim vratima zgrada. Ali brojevi se nisu slagali sa onim što sam imala zapisano – adresu moje dobre prijateljice Marine – a svaki put kada bi neko prošao kraj mene i mog bučnog kofera na toj pustoj cesti, osećala sam se kao laka meta.

Uostalom, to sam znala iz priča i iz filmova: Njujork je bio zeznuto mesto, opasno mesto, mesto na kojem je malo ljudi moglo da uspe. Bolje bi mi bilo da budem oprezna, posebno noću.

Hodala sam u jednom smeru neko vreme i potom se okrenula, shvativši da se brojevi menjaju još manje u moju korist. Osećala sam se ranjivo i uplašeno, kao da sam u tom koferu nosila sve što imam, a ne gomilu bezvrednih krpa i nekoliko flaša rakije za moje prijatelje. Ta se ranjivost pretvarala u strah svaki put kada bi pored mene prošao neki crni čovek. Tada mi je sinula pomisao: “Gospode, pa ja sam rasistkinja.”

Celog sam života osećala arogantni ponos što zapravo nemam nikakve rasne ili etničke predrasude, a onda me eto, verovatno i fizički vidljivo uplašene kada mi crnci prilaze na ulici u toj bruklinskoj noći. Dođavola, pomislila sam, i neka me opljačkaju kad sam takva. Ako bi se neka osoba pokraj koje prođem ponašala kao žrtva, ja bih kao prava Balkanka – zamislimo da nas je televizija takvim predstavljala decenijama – verovatno poželela da ošamarim tu osobu, i da zapalim taj njihov jeftini posrani kofer. To mi je otkriće pomoglo da sredim misli i da se opustim. Volela bih da kažem i da mi je pomoglo da odagnam zbunjenost izazvanu strahom, ali nije, pa sam morala da nazovem prijateljicu Marinu, što me je tih dana moralo stajati celo bogatstvo.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price