Dok sam pisala ove eseje, često sam razmišljala o tome da li je etički nuditi svoje mišljenje o američkoj kulturi kada se ono zasniva isključivo na mojoj ličnoj percepciji i iskustvu. Zato sam odlučila da se, kao korektiv, stavim u cipele putnika sa Zapada ili iseljenika na Balkanu. Zapitala sam se: da li bih se ja uvredila da ovaj zapadnjak iznese svoja smatranja o balkanskoj kulturi? Apsolutno da. Ali uz jednu krucijalnu razliku: za razliku od mene, ovaj bi zapadnjak komentarisao ili kritikovao sa pozicije moći. Ipak, prihvatljivo je činiti to ukoliko ne uživate u toj moći.
Amerika je ultimativni Zapad. Sebe je, putem sopstvene kulture i medija, proglasila svetionikom demokratije. Njeni jezik i kultura dominiraju svetom i njen uticaj na politiku drugih zemalja je nemerljiv. Amerika je supersila koja kontroliše gde se i protiv koga vode ratovi, oni od kojih ona sama često profitira. Ovde, u Makedoniji, za koju većina Amerikanaca i ne zna da postoji, ona ima ogromnu ulogu u oblikovanju budućnosti naše zemlje. Stoga poziciju sa koje je tumačim ne smatram problematičnom. Pored toga, mislim da nikada takve eseje ne bih napisala o bilo kojoj zemlji koja nema bogatu kolonijalnu istoriju. Ove eseje objavila sam u nedavno pokrenutom online magazinu Velike priče koji nastoji da, kroz jezik, izgradi zajednički prostor za Jugoslovene. Ponekad, samo zato što o Americi pišem kritički, ali i sa izvesnom nežnošću (kako bi se drugačije uopšte moglo pisati o zemlji koju poznajete dobro? Pa i osobi, kad smo već kod toga?), neki ljudi na društvenim mrežama označiće me kao “američkog plaćenika”. Ovi ljudi (sa prostora bivše Jugoslavije) dolaze iz prostora u kojem se još uvek veliča i uzdiže nasleđe Sovjetskog Saveza, a progresivna američka kultura i američka književnost smatraju se negativnim i bezvrednim. Pa tako, po običaju se govorilo da “Amerika nema kulturu” i da je, shodno tome, njena književnost inferiorna u odnosu na evropsku, to jest rusku.
“Od američke književnosti, priznajem samo Perl Bak i Ernesta Hemingveja”, napisao je jedan čitalac u odgovor na moj skorašnji esej o Filis Rouz. Isprva sam bila zbunjena, ali mi je potom sinulo da su ovo dvoje pisaca bili među tek nekoliko popularnih autora koji su u doba Jugoslavije prevođeni na srpskohrvatski, te da zato sada uživaju jednu vrstu nostalgične naklonosti kojom se autor pomenutog komentara poslužio za svoje eks katedra držanje o nečemu o čemu ne zna mnogo.
Za većinu ovih ljudi koji naginju ka romantičnom doživljaju sovjetske imperije, sve u vezi sa Amerikom prosto je strpano u jedan koš: ropstvo, spoljna politika zasnovana na ratovima, feminizam i prava LGBTQ zajednice – za njih, sve su to manje-više iste negativne manifestacije Amerike. Mi smo ovde još uvek u velikoj meri rastrzani između dva carstva čije geopolitičko nadmetanje za region i dalje traje: Rusija protiv Amerike. Premda bih mnogo više volela da pripadamo sebi, da moram da biram između ova dva, odabrala bih Ameriku.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
