Tamo oko prvog maja, ljudi obično spajaju praznike. Uzmeš nekoliko slobodnih dana i povežeš Prvi maj sa Uskrsom. Iskoristiš dva slobodna dana a dobiješ 10 neradnih. Problem je što se toga dosjete skoro svi, pa svi istovremeno i jurnu kolima preko granice.
I uvijek izgleda lakše izaći iz države nego se vratiti. Lakše je poraniti i krenuti, izbjeći najveće gužve, jer je granica na nekih sat vremena vožnje i kad se pređe, sve ide lakše. Ali povratak nakon odmora je zeznut jer je granica obično pred sam kraj putovanja unazad. Kad prevališ veći dio puta, ostane još svega sat vremena, a dočeka te ogromna kolona na granici. Svi žele da rastegnu što više odmor i spojene praznike i velika većina se zaglavi. Svake godine upadneš u istu zamku, za koju od starta znaš da te spremno čeka, ali svi misle “neće, neće”, ali hoće, hoće.
Uzalud kamere na granici koje mogu da se prate online, ako na kameri pokazuje da se na granici čeka 25 minuta, i dok trepneš, za manje od pola sata situacija se promijeni i moraš da čekaš sat ili dva. Već je vruće i ne isplati se da gasiš kola i guraš malo po malo na ler kao što to rade taksisti u nizu. Na granici obično možeš da uhvatiš najgoru radio-stanicu, neslušljivu. Diskovi i pjesme su izlizane, sve počne da nervira i priče su ispričane. Raste tenzija.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
