Sećam se da mi je kao psihologu na počecima karijere smetalo to što svi ljudi imaju mišljenje vezano za različita “psihološka pitanja” (verovatno je to zato što ni sam na počecima karijere nisam imao baš utemeljena mišljenja o mnogim praktičnim pitanjima). Naime, većina ljudi nema intuicije vezane za različite profesije. Na primer, ako ste tehnolog, male su šanse da će vaše okruženje imati ideje po pitanju vaše struke; verovatno vam neće davati savete vezane za neki tehnološki proces. Ipak, postoje struke u koje se svi razumeju. Verujem da je najteže fudbalskim selektorima, ali ni nama psiholozima nije baš lako po tom pitanju. Barem sam tako ranije mislio.
Danas mislim drugačije. Više ne mislim da je veliki problem što ljudi imaju intuicije vezane za neka psihološka pitanja. Danas mislim da je neuporedivo važnije i problematičnije to što i mi psiholozi imamo intuicije vezane za različita psihološka pitanja, pri čemu je srž problema u tome što vrlo često ni sami ne razlikujemo šta je intuicija, a šta empirijski proverena tvrdnja. Ne mislim da smo mi (psiholozi) “krivi”. Sam sadržaj naše struke je takav da je vrlo lako imati intuicije (mišljenja i zaključci koji nam se “nameću”, a da nismo u punoj meri svesni kako smo do njih došli), bilo da su one odraz naših nedovoljno sistematizovanih iskustava, bilo da su odraz ideologije u koju verujemo, ili pak nečeg trećeg. Ipak, mislim da je naša odgovornost da budemo svesni te sopstvene slabosti i da se kontinuirano trudimo da proveravamo sopstvene intuicije kroz empiriju i još važnije, da se disciplinujemo da sami (pred sobom) razlikujemo šta je od naših stavova odraz intuicije, šta logike, a šta ima kakvu-takvu empirijsku potvrdu.
Počeo bih od nekih uverenja koja su, čini mi se, popularna, a nisam baš siguran u kojoj meri su i empirijski utemeljena.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
