Kada ukucate “zavist” i “ljubomora”, prvo će vam se pojaviti tekstovi o toksičnim partnerskim odnosima i patološkoj ljubomori, koji do nivoa obesmišljavanja pojednostavljuju kompleksnost ljudskih odnosa. U njima slika ostaje crno-bela, jedan partner je sve loše – toksičan, narcisoidan, manipulator, patološki ljubomoran, a drugi je sve dobro – on je žrtva kojoj je potrebno dati savete kako da izađe na kraj sa “psihopatom” koji joj zagorčava život ili karijeru, naravno sa naravoučenijem da su ljubav prema sebi i “zdrave” granice na prvom mestu. Doduše, čitav put kako se dolazi do te ljubavi prema sebi ostaje potpuno nepoznat. Paradoksalno, u vreme kada “raditi na sebi” postaje imperativ za pojedinca a “well-being” paketi za kompanije, kada je tržište prezasićeno različitim psihoterapeutima, guruima, koučevima, kada ljudi hrle na edukacije, retreat-ove, mindfulnes programe, čini se da se ljudi zapravo sve više udaljavaju od sebe. Kad to kažem, pre svega mislim na to da su sve manje sposobni da realistično sagledaju sebe, da razmišljaju o tome kako oni utiču na druge ljude i zapitaju se da li se i oni sami nekada ponašaju “toksično”, da li nekada zavide ili su ljubomorni. Mada je reč o sasvim prirodnim osećanjima koja se javljaju u gotovo svim međuljudskim odnosima, opet retko ko bi za sebe rekao da je zavidna osoba. Da, možda će neko šaljivo izustiti “ljubomoran sam što ćeš biti na moru celo leto”, ali zapravo vrlo često jedni drugima zavidimo na mnogo suštinskijim stvarima.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
