Flame. To je jedina reč zajednička za sve novinske izveštaje zapadnih medija o bombardovanju Beograda. O svakom bombardovanju koje je Beograd – prestonica Kraljevine Srbije, glavni grad federativne Jugoslavije i najvažniji grad Savezne Republike Jugoslavije – preživeo.

“Hitlerova balkanska armija i flota teških bombardera, započeli su napad na Jugoslaviju i Grčku, a posle bombardovanja koje je Beograd ostavilo u ruševinama kakve su viđene u Varšavi i Roterdamu, nacistički radio izvestio je da je glavni grad Jugoslavije prekrilo more plamena”, pisao je Njujork tajms već 6. aprila 1941. godine, u tekstu simboličnog naslova – “Beogradsko more plamena”.

Beograd je doživeo veliki plamen 27 godina ranije. Bio je 28. jul 1914. godine i bile su to prve bombe koje su u 20. veku pale na neki evropski grad, a zapadni mediji iščuđavali su se pred brutalnošću Austrougarske iza koje ostaju samo “plamen i ruševine”.

Nemački poslanik Grizinger piše: “Ljudi, žene i deca natovareni kućnim stvarima od tepiha do kaveza sa neizbežnim kanarincima, psima, mačkama, živinom, kadama, koferima, krevetninom. Ukratko, slika paničnog bekstva jednog obezglavljenog naroda.”

Slično će – sa mnogo bezbednije distance – pisati dopisnici Njujork tajmsa iz Napulja govoreći o savezničkom bombardovanju Beograda iz aprila 1944. godine, napisavši kako “naše leteće tvrđave pogađaju iste mete koje je istog meseca tri godine ranije uspešno pogodio Luftvafe”. Rezultat bombardovanja? Isti – “razrovane ulice, srušene zgrade i plamen”.

Kada je jula 1914. godine Austrougarska napala Srbiju, delovalo je neverovatno da bi u Evropi u tom trenutku moglo da dođe do etničkog genocida. Kada je aprila 1941. godine Nemačka napala Jugoslaviju, delovalo je da Drugi svetski rat ne može trajati koliko je trajao Veliki. Kada je tri godine kasnije počelo savezničko bombardovanje, Beograđanima je delovalo da ne mogu to da “budu naši”. Kada se 20. vek približio kraju, delovalo je neverovatno da bi na teritoriji Evrope posle svega što se desilo u prvoj polovini devedesetih, moglo da dođe do rata u kome učestvuju najveće svetske sile. Dogodilo se. I opet je Beograd bio glavni akter.

Njujork tajms 25. marta 1999. opet koristi istu reč u izveštaju – flame. Samo je kontekst bitno drugačiji.

“NATO snage započele su danas napad na Srbiju krstarećim projektilima i bombama, pošto je predsednik Klinton optužio jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića da potpaljuje ‘plamen etničke i verske podele’ na Kosovu i ugrožava svoje balkanske susede”, napisao je Fransis Klajns (Francis X. Clines).