Da smo se ranije sreli

U tebi se trenutno bore dva vuka.

Prvi je onaj koji duboko veruje u stari književni aksiom: dobre romane, veli ova rečenica koju su uporno ponavljale naše učiteljice, pa naši nastavnici, pa naši profesori, pa i neki pisci koje smo voleli, dobre romane treba čitati tačno tri puta.

Najpre onda kada je glavni junak mlađi od vas; potom kada ste negde istog uzrasta; na koncu, kada ste dobrano stariji od heroja. Tek tada ćete shvatiti šta je pisac zaista hteo da kaže.

Drugi vuk je mnogo romantičniji, ali to ne znači da ne ume da ujede.

Postoji vreme, reži on u potaji, idealno za čitanje svakog velikog dela. Važno je da nekog junaka upoznaš baš tada, ako će on imati, ako je zapisano da treba da ima, uticaj na formiranje tvoje ličnosti. Ako propustiš taj “prozor”, kajaćeš se ceo život.

Mnogi su članovi žirija našeg izbora “100 najboljih romana” glasali pomalo antikanonski, ili makar alterkanonski. Mnogi su bili lični – to im je, uostalom, i dozvoljeno kao mogućnost, ako se sećate našeg uvoda – i mnogi su, sećajući se važnih knjiga i pričajući o njima, zapravo govorili o sebi kakvi su bili kada su ih prvi put čitali.

Tako nešto nam je eksplicitno rekla Jasmina Ahmetagić, koja je na deseto mesto svoje liste stavila delo “Orlovi rano lete” Branka Ćopića. Odrasli, napisala je, zaboravljaju koliko su im neke knjige tada bile velike.

Kakva predivna rečenica!

Istog se Ćopića setio i Darko Tuševljaković. Dok je sastavljao listu, pitao se da li treba da veruje svom sadašnjem, verovatno izgrađenijem ukusu ili i mišljenju dvadesetogodišnjaka koji je provodio dane čitajući. Na kraju je u izbor uneo romane iz različitih razdoblja svog života, od romana „Orlovi rano lete“ do novijih knjiga.

Dalje, Ivica je Ivanišević odbio da svoj spisak predstavi kao izbor deset najboljih knjiga. Izabrao je deset njemu najvažnijih, pročitanih dovoljno rano da ih može nazvati formativnom lektirom. Srđan Šaper postavio je sebi sličnu granicu: birao je dela koja su na njega uticala u mladosti, kada je čitao više naše proze nego danas.

Boris Postnikov je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića izabrao i zbog “zaprepašćenja” koje pamti iz prvog čitanja. Pitao se kako je moguće pisati na taj način i zašto mu niko ranije nije pokazao da je to moguće. I na njegovoj listi su „Orlovi rano lete“, ali neka sada Branka, neka odmori, ovo nije tekst o njemu.

Zapravo smo imali dva povoda, kao što postoje ona dva vuka: jedan su nam šlagvort dali članovi našeg žirija, drugi je bio tekst koji je pre nekoliko godina objavio The Atlantic, ugledni književno-društveno-politički magazin na koji se Velike priče ugledaju.

Atlantic je pre nekoliko godina zamolio svoje urednike i saradnike da navedu knjige koje bi preporučili mlađim verzijama sebe. Knjige koje bi voleli da su pročitali ranije.

Gal Bekerman izabrao je “Wonder“, roman o dečaku koji zbog izgleda odudara od vršnjaka. Bekerman je kao dete mucao i imao spušten kapak; u knjigama koje je tada čitao nije nailazio na junaka čije bi mu teškoće bile bliske. Fejt Hil je u romanu “How Should a Person Be?“ prepoznala pitanja koja je sebi postavljala u adolescenciji. Adam Haris je poželeo da je ranije pronašao „Black Thunder“, knjigu u kojoj su se spojila njegova zanimanja za istoriju i književnost.

Ima, hoćemo kazati, knjiga do kojih dolazimo kasno. Ima i onih koje stignu pre nego što nas zanima bilo šta od onoga što u njima drugi čitaoci nalaze. Biće takvih debata sve dok je školske lektire, od “zašto baš ovo baš sada” do ljudi koji su preskočili neki možebiti važan roman samo zato što je bio oBaVeZaN.

Zato nam je dozlaboga interesantno svaki put kada neko od članova žirija na listu vrati delo koje je prvi put čitao vrlo mlad.

A opet, povratak knjizi posle mnogo godina može biti nezgodan. (Probajte da starim očima pogledate neki crtać koji ste voleli kao dete, i vašem razočaranju neće biti kraja; probajte i da upoznate nekog umetnika kome se divite i rezultat će verovatno biti istovetan, ali to je jedna druga i dosta bolnija tema).

Vrhunski je iz ovog ugla na zadatak odgovorio Vladimir Arsenijević, koji se rukovodio onim što je svaka knjiga učinila za čitaoca u njemu u trenutku kada ju je čitao. Moguće je, kaže, da bi mu se mišljenje o nekoj od izabranih knjiga promenilo ako bi joj se sada vratio. Pa ipak je glasao za njih.

Marko Pogačar je manje siguran šta bi se desilo. Većinu izabranih romana pročitao je mlad, nekima se vraćao, nekima nije. Pamti ih kao književna iskustva koja su ga promenila, ali ne zna kako bi podnela proveru novim čitanjem. Njega, uostalom, najviše progoni spisak knjiga koje još nije pročitao, a smatra da bi morale da se nađu među njegovih deset.

Nije uvek prijatno kada shvatite da u omiljenom romanu, koji vas je formirao – ili makar volite da pričate da je tako – ima dosta loših mesta. Da se više ne slažete sa junakom, ili da vam ne paše stil.

Mnogo je lepše, i nadamo se da će to biti mnogo dugovečnija zaostavština ovog izbora čak i od samog proglašenja i svih ovih miliona pregleda, kada vam se neko novootkriveno, a staro delo, toliko svidi da žalite što se niste ranije sreli. Rumena Bužarovska je prošle sedmice, učestvujući onako izokola u našoj akciji, ispričala kako kroz nju otkriva šta se čitalo, i šta se još smatra klasikom u delovima nekadašnje Jugoslavije.

Zato je korisnije govoriti o knjigama koje možemo da pročitamo sada. Između “Da smo se ranije sreli” i “Nikad nije kasno” može da bude samo jedan slobodan dan, posebno sada kada su knjige dostupnije nego ikada, kada uopšte ne morate – mada uradite to, ako ikako možete – da preturate po kakvoj prašnjavoj sitničarnici, pardon antikvarnici.

A mi smo vam, eto, uz pomoć skoro stotinu ljudi koji su već glasali i onih koji će tek biti objavljeni na Velikim pričama, samo pomogli.

***

U danima za nama mnogo se pričalo o profesorki Mirjani Nikolić, rektorki Univerziteta umetnosti u Beogradu. Mi smo joj možda zadali više muke nego aktuelna predsednica Skupštine Srbije u onoj notornoj debati.

Profesorka Nikolić odabrala je za sam vrh svoje liste knjige koje ima u svojoj biblioteci i koje vezuje za različite periode života. Na prva tri mesta stavila je Andrićevu “Gospođicu“, “Seobe“ Miloša Crnjanskog i Pavićevu “Unutrašnju stranu vetra“.

Drago Glamuzina, pisac, pjesnik i novinar, knjige je poređao redom kojim su ulazile u njegov život, a ne po književnoj vrednosti. Lista počinje Krležinim „Povratkom Filipa Latinovicza“, zatim slede „Derviš i smrt“, „Prokleta avlija“ i „Kiklop“. Kovačeva „Vrata od utrobe“ pomogla su mu, piše, da izdrži vojni rok.

Boris Postnikov prvo mesto dao je „Forsiranju romana-reke“ Dubravke Ugrešić, drugo Ćosićevoj „Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji“, a treće Krležinom „Banketu u Blitvi“.

Stefan Đukić, filozof, esejista i saradnik Velikih priča iz Bara, stavio je „Tvrđavu“ na prvo, „Usta puna zemlje“ na drugo, a „Orlove rano lete“ na treće mesto. Izbor je pravio prema ličnom osećaju, pa su se na njemu našle knjige čitane u školi i one otkrivene kasnije.

Boris Maksimović je prevodilac, urednik, izdavač i pisac iz Banjaluke. Urednik je časopisa Talas i osnivač izdavačke kuće Imprimatur.

„Namučio me je ovaj spisak više nego što sam sebi spreman da priznam. Naravno, on je duboko lični i na njemu preovlađuju knjige koje su mene na neki presudan način oblikovale i dirnule. Nema, na primjer, nijednog Andrića, ne zato što ga ne volim ili ne čitam, već zato što mi je od cijelog Andrića najdraži onaj njegov ciklus priča o fratrima, a najdraži mi je jer je nekako najtopliji od svega što je napisao. U mom ličnom čitalačkom univerzumu ta toplina je beskrajno bitan parametar. Zato mi je uvijek bio draži Meša od Andrića, iako ni Meša nije baš vedar pisac, kao što mi je Šantić uvijek bio bliži od Dučića“, napisao je Maksimović, koji je od „živih“ pisaca (shvatite to isključivo doslovno!) na listu stavio Kristiana Novaka.

Muzikološkinja, novinarka i saradnica Velikih priča Marija Babić Milovanović obrazložila je svaku poziciju jednim citatom.

„Hteo sam da prisustvujem dolasku sna isto onako kao što sam bio rešio da ću jednoga dana svesno prisustvovati smrti, da uhvatim krila anđela sna kad sleti po mene, da ga uhvatim sa dva prsta kao leptira, prišavši mu s leđa. (…) Moja igra sa snom bila je zapravo samo proba za veliku borbu sa smrću“, njena je odabrana rečenica iz dela „Bašta, pepeo“ Danila Kiša.

***

Podsetimo i da će uskoro svi pretplatnici Velikih priča moći da daju svoj sud o najboljim romanima. Na svojoj stranici moći ćete da napravite sopstvenu listu, da sačuvate romane koje želite da pročitate, da ih rangirate, da vidite koliko se vaš ukus slaže sa sudom pisaca, novinara, profesora, književnih kritičara, da jednim klikom podelite svoju „tabelu“ i da pozovete prijatelje da se i oni uključe… pa sve do mogućnosti da se vaša rang-lista nađe i na samom sajtu.

Sve ove opcije biće otvorene i potpuno besplatne svim pretplatnicima Velikih priča. Baš kao što će samo za njih biti u celosti otvoren sajt, uključujući i sve glasove članova žirija, „specijalne izveštaje“ o ovoj akciji, kritike i osvrte koje će pisati najveći pisci i stručnjaci na ovim prostorima. Naravno, uz sav ostali sadržaj – od društvenih analiza, tekstova iz kulture i psihologije, do najboljih gostiju u našim podkastima.

Do tada, vratite se starim romanima i otkrivajte neke nove, kao da ste opet dete…