Velike priče i Nedeljnik, uz pomoć više od 200 pozvanih stručnjaka, pokreću izbor za 100 najboljih romana napisanih na jezicima našeg govornog područja, svesni svih dilema koje takva „top-lista“ može da donese, i duboko ubeđeni da će doneti mnogo toga dobrog. Više o izboru pročitajte OVDE.
Pojedinačne liste objavljujemo svakodnevno na Velikim pričama. Kako su drugi glasali pogledajte OVDE.
***
Mirjana Nikolić je redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Autorka je tri knjige: Etar nad Beogradom, Radio u Srbiji (1924 – 1941), Radiodifuzija u Srbiji tokom drugog svetskog rata. Dobitnica je Godišnje nagrade Fakulteta dramskih umetnosti (2003), Srebrne medalje Univerziteta umetnosti (2003) i Velike plakete Univerziteta umetnosti sa poveljom (2016). Od 2021. je rektorka Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ovo je njen izbor:
***
Kada sam pozvana da predstavim izbor 10 najboljih romana, mislila sam da će mi trebati mnogo vremena i promišljanja, vaganja i preispitivanja… Međutim, kada sam definisala princip da to moraju biti romani koji se nalaze u mojoj biblioteci, romani vezani za različite periode mog života i, konačno, oni romani čiji će sam pogled na korice proizvesti emociju – sve je postalo mnogo jednostavnije.
Izbor: Mirjana Nikolić
Deset romana
1
Gospođica
Ivo Andrić, 1945.
Uz maestralne romane Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Gospođica je treći Andrićev roman objavljen posle Drugog svetskog rata. Iako se njegova slojevitost ne može porediti sa prethodna dva, posebno sa romanom Na Drini ćuprija, Andrić u Gospođici oslikava lik ženskog Harpagona u odnosu na koji sam osetila sažaljenje, čudila sam se njenim odlukama, ali sam poštovala njen dosledan asketizam. Iako postoje i motivi izigranog poverenja i zaljubljenosti, uzroci tragičnosti lika Rajke Radaković leže delom i u porodičnoj traumi i vaspitanju.
2
Seobe
Miloš Crnjanski, 1929.
Za 18. rođendan sam na poklon dobila sabrana dela Miloša Crnjanskog, a među njima su bile i Seobe. Bila je to lektira za IV razred gimnazije i jedno od dela koje sam analizirala i predstavljala na takmičenju iz srpskog jezika i književnosti, gde sam osvojila nagradu. Ukratko: univerzalna priča na više nivoa, izuzetna vizuelnost i sceničnost narativa… Daleko ga je bolje čitati nego gledati bilo koju ekranizaciju.
3
Unutrašnja strana vetra
Milorad Pavić, 1991.
Iako je Hazarski rečnik proglašavan Pavićevim najboljim delom, Unutrašnja strana vetra je jedna mistična priča koja za osnovu ima antički mit, ali nadograđen različitim slojevima vremena kao nepremostivom preprekom povezivanja Here i Leandra. Roman se čita po izboru od napred ili otpozadi, a unutrašnja strana vetra je „ona koja ostaje suva dok vetar duva kroz kišu“.
4
Koreni
Dobrica Ćosić, 1954.
Još jedan roman koji je bio deo školske lektire. Sa puno prava, jer porodična saga u prizmi istorijsko-političkih prilika nije dosadan narativ, već živa priča koju drži pažnju i, odmah ili kasnije, provocira na promišljanje.
5
Prijatelji sa Kosančićevog venca 7
Slobodan Selenić: 1980,
Roman sam čitala pre upisa na Fakultet dramskih umetnosti, čiji je dekan u jednom periodu bio upravo Slobodan Selenić. U svojoj višeslojnosti, ovaj roman krasi bogatstvo motiva i interkulturalnost u ambijentu Beograda nakon Drugog svetskog rata. Prijatelji su imali vrlo uspešnu pozorišnu adaptaciju, a čini mi se da je neke od motiva Selenić uspešno iskoristio u nekim potonjim svojim delima.
6
Nigdina
Svetlana Velmar-Janković, 2000.
Roman Nigdina nastao je neposredno nakon velike traume kroz koju smo prošli u vremenu građanskog rata 90-tih, a posebno nakon iskustva NATO bombardovanja 1999. godine. Hrabro svedočenje o događajima iz bliske prošlosti gradi snažnu vezu između sadržaja romana i emocija čitalaca. Važno pitanje je da li kroz ovo literarno svedočanstvo ponovo preživljavamo traume ili dostižemo katarzu,
7
U potpalublju
Vladimir Arsenijević, 1994.
I ovaj roman, slično Nigdini, tretira pitanje aktuelnog političkog trenutka i svega onoga što se dešavalo 90-ih godina na Balkanu. Roman odlikuje pripovedačka hrabrost autora, jer je objavljen 1994. godine, a bavi se događajima iz sasvim bliske prošlosti u ambijentu još uvek nejasnih društvenih koordinata.
8
Hajduci
Branislav Nušić, 1933.
Iako je Branislav Nušić dominantno dramski pisac, bilo je veliko zadovoljstvo čitati roman Hajduci, koji opisuje nestašluke grupe dečaka. Iako je ovo možda primarno roman za decu, pa i dečake, komične situacije i dogodovštine malih buntovnika univerzalne su.
9
Arzamas
Ivana Dimić, 2016.
Ponovo žensko pismo, sklopljeno kroz specifičnu dramsko-proznu formu dijaloga i zapisa. Suze i smeh. Neverica. Fin sarkazam i topla ironija koju toliko često nosi život, a koju mnogo kasnije spoznamo. Mnogo godina posle čitanja ovog romana doživela sam slično i bolno iskustvo. Jedna reč: ŽIVOT.
10
Usta puna zemlje
Branimir Šćepanović, 1974.
Na preporuku profesorke srpskog jezika i književnosti, još u osnovnoj školi kupila sam ovu knjigu. Prvo čitanje nije donelo puno razumevanje tematike, ali mi je posle nekoliko godina ovaj, po obimu relativno kratak roman, otvorio neke potpuno nove vizure. Mislim da bi bilo dobro ponovo ga pročitati, jer šesta decenija života sigurno donosi novi pogled…
