Gde je vaša „volta“ izbora za 100 najboljih romana?

Evo jedna iz edicije “desilo se”. Ozbiljni smo ljudi, nema razloga da se lažemo, uostalom, sve ovo je i lako proverljivo, internet pamti sve.

Dakle. U prošlu subotu ujutru, jedan neimenovani urednik Velikih priča otvorio je sajt i, kao i hiljade ljudi svakog dana, prvo kliknuo na izbor “100 najboljih romana”.

Član žirija tog dana bio je Milčo Mančevski, čuveni makedonski sineasta, scenarista i pisac, i na njegovoj listi – mogli ste to, uostalom, čitati i u našem prošlosedmičnom pregledu – našao se i roman makedonskog pisca Petreta M. Andreevskog, “Pirej”.

Onda se javio drugi član redakcije, jednako urednik i jednako neimenovan, pa su njih dvojica diskutovali o “Pireju”, i ispostavilo se da je “Pirej” preveden sa makedonskog, doduše u Hrvatskoj, i da se zove “Pirika”. Što je drugo ime za pirevinu, onu travu, a ne za Pirej, luku u Grčkoj.

Nego dobro sad to, o tome neki drugi put.

Uglavnom, onaj prvi urednik poželeo je da, na preporuku cenjenog g. Mančevskog, pronađe i pročita “Pirej”, odnosno “Piriku”. Otišao je na jedan sajt na kojem se takva roba može naći, da ga ne reklamiramo sada, video da knjiga postoji, da košta celih 222 dinara plus preporučena poštarina, i dodao je na “listu želja”, da je kupi nešto kasnije, kada se razbudi i dohvati broja žiro-računa.

Ali, nakon svega dva-tri sata, te knjige više nije bilo. “Predmet je prodat”, pisalo je, i tako je urednik ostao bez “Pirike”, Petre M. Andreevski bez možda još jednog fana, prodavac na tom sajtu bez ocene od pet zvezdica, ali smo svi još jednom shvatili koliko je ova naša akcija velika i popularna.

I, još bitnije, na koliko je načina važna, bilo da za to imamo metrike ili ne. Ima ona “ako je samo jedan čovek pročitao još jednu knjigu, onda smo uspeli”, a ovakav slučaj, sa piscem koji na srpsko-hrvatskom jezičkom prostoru nije bio toliko poznat, pokazuje da smo uspeli mnogo više.

Ne samo na polzu anonimnih prodavaca sa interneta, ili onih koji valjaju (često jako dobre) knjige na ulici, ili onih koji drže antikvarnice, ili onih koji prodaju knjige na internetu (kao što je Nedeljnik shop), već i ljubitelja književnosti i drugog leporečja.

Druga metrika o kojoj želimo da pričamo jeste činjenica da interesovanje čitalaca, odnosno posetilaca sajta Velikih priča, ne jenjava. Naprotiv. Svaki tekst koji objavimo, svaki odgovor članova našeg žirija, i dalje biva među najpopularnijim tekstovima na našem sajtu. A to znači da su, sem knjiga, čitaoci pronašli i nekog starog autora, profesora, kritičara, čije će stavove nastaviti da prate i o kome će nastaviti da istražuju…

Nego, da li ste čuli za “voltu”?

Profesorka sa Harvarda Ema Adler pre nekoliko dana objavila je jako zanimljiv tekst o romanima koje čita. “Svaki roman je dosadan”, kaže ona, malo da nas šokira, “sve dok to ne postane”.

“Onda iznenada postaje najzanimljivija stvar na svetu. Kada prođete kroz taj deo, sve postaje nagrada. Tada roman postaje ne samo nešto čiju umetničku vrednost mogu da cenim, već nešto što, pre svega, želim da nastavim da čitam.”

Ema Adler taj trenutak u romanu naziva njegovom “voltom”.

“Termin potiče iz poezije, gde označava preokret koji soneti pokazuju između uvodne osmine i zaključne šestine, odnosno između prvih dvanaest stihova i završnog distiha. U tom trenutku, lirski subjekat usvaja novu perspektivu u odnosu na ono o čemu je govorio. Za razliku od preokreta perspektive, volta u romanu predstavlja prelazak u čulno uživanje. Čak i kao neko ko voli romane, oslanjam se na voltu da bih se naterala da nastavim. Probijam se kroz zamorni početak, pa čak i sredinu, verujući da će se u nekom trenutku nešto uklopiti. Kada bi mi neko pre nego što počnem roman rekao da volte neće biti (a ponekad je zaista nema), nikada ga ne bih ni otvorila.”

Za razliku od volte u sonetu, piše dalje profesorka, volta u romanu je subjektivna. Kod različitih ljudi javlja se u različitim trenucima, zavisno od njihove čitalačke senzibilnosti. Ali volta je istovremeno i gotovo univerzalan deo čitanja romana.

Možda bi bilo zanimljivo čuti i od čitalaca – pa i od članova našeg žirija – gde je njihova “volta” u najvažnijim romanima. Baš kao i gde je “volta” u našem izboru. Da li vas je “uvukao” već na početku, kada su svoje glasove dali Srđan Valjarević i Miljenko Jergović? Da li je neko mislio da je to “samo još jedan izbor”, a onda pročitao obrazloženja Balše Brkovića, Lane Bastašić ili Svetislava Basare, pa “prelomili” da je reč o nečemu mnogo ozbiljnijem? Da li ste se oduševili što ste saznali nešto što niste znali o svom omiljenom piscu, samo na osnovu njegove rang-liste?

Ove sedmice imali smo šest novih glasova. Među njima i jedan veliki pisac čija se dela nalaze visoko rangirana od drugih članova žirija i kojem je, uostalom, za jedan roman i suđeno. Pa je bio tu i profesor i diplomata, pa profesorka koja negde daleko odavde predaje Krležu studentima, ili dekanka Filološkog fakulteta.

Prvi od njih, dobitnik NIN-ove nagrade, pisac Vidosav Stevanović, opredelio se za po jednog autora, inače bi, kaže Basara, Bulatović i Kovač imali po dva romana, a pojavili bi se i Sead Fetahagić, Slobodan Šnajder, Đorđe Lebović, Tatjana Janković, Jurica Pavičić i Radoslav Petković.

Lista koju je na kraju “predao” kreće od “Seoba” Miloša Crnjanskog, a na peto mesto stavlja roman “Crveni petao leti prema nebu” Miodraga Bulatovića. I dalje ne otkrivamo nikakve zbirove, ali možemo primetiti da je “Bule” sve češće na spiskovima, kako žiriranje odmiče.

Profesoru Vladeti Jankoviću dozvolili smo da malo probije naše propozicije. Profesor i ambasador, autor desetak knjiga, poređao je knjige hronološki, ne po vrednosti. Zato sve počinje sa “Vukadinom” Stevana Sremca iz 1903, a završava se sa “Decom” Milene Marković iz 2021.

Mirjana Narandžić je glas druge generacije. Kod nje je i “Porodični cirkus” Danila Kiša, a na visokom trećem mestu “Semper idem” Đorđa Lebovića. Zanimljivo je koliko se često u ovoj akciji Lebović pojavljuje na visokim mestima kod mlađih članova žirija. Narandžić je okrenuta i drugim naslovima koji polako ulaze u kanon, poput dela “”Ciganin, ali najljepši” Kristiana Novaka i “Schindlerovog lifta” Darka Cvijetića.

Profesorka Gordana P. Crnković izboru je dala još jednu perspektivu: pogleda iz dijaspore, ali sa katedre na kojoj se naša književnost predaje strancima. Profesorka slavistike i svetske književnosti na Univerzitetu države Vašington u Sijetlu, otvorila je svoj izbor Mešom Selimovićem (“Derviš i smrt”, dok je ostatak poređan po abecedi. Među njima su i dva možda i najmlađa romana pomenuta u celom izboru, “Slučaj vlastite pogibelji” Kristiana Novaka i “Nada” Ante Tomića iz 2024.

Iva Draškić Vićanović zatvara krug akademskih glasova u protekloj sedmici. Dekanka Filološkog fakulteta na prvo mesto je stavila “Travničku hroniku”, a nije se libila da u top 10 uključi još jednu Mešinu knjigu.

Enes Halilović još jedan je član žirija koji visoko rangira “Crvenog petla”, ali je malo uneo pometnju kod poklonika Miloša Crnjanskog: na drugo mesto svoje liste stavio je delo “Kod Hiperborejaca”.

Dok čekamo nove glasove – akcija će trajati najmanje do oktobra – svako od nas traži svoju voltu: u knjigama koje čitamo, u tekstovima koji nas zanimaju, u izborima koje pratimo.

A ako je vama upola zanimljivo da učestvujete u ovoj diskusiji kao što je nama da je pravimo, to je još jedan mali uspeh.

Pa se možda i “Pirika” ponovo pojavi u prodaji…