Kada sa liderima u organizacijama pričamo o psihološkoj bezbednosti kao ključnom faktoru za efikasnost timova, jedna od dimenzija kojim se posebno bavimo jeste spremnost da se pruži pomoć. Lideri uglavnom nemaju problem sa ovom temom, jer smatraju sebe spremnim da pruže podršku i otvorenim da se od njih pomoć traži. Pitaju se ipak, zašto zaposleni ne postavljaju ovaj zahtev češće i zašto se dešava da samostalno pokušavaju da reše teške zadatke iako će im to oduzeti više vremena ili ih dovesti u rizik da urade nešto pogrešno. Onda ih mi pitamo kakvi su oni sami kada je traženje pomoći u pitanju, i tu pravi razgovor tek počinje.
Postoji mnogo razloga zašto je traženje pomoći ljudima teško. Prvi je kulturološki. Živimo u svetu u kome je ključna vrednost biti svoj i samostalan. U takvom svetu neprihvatljivo je tražiti pomoć, jer to implicira slabost, a slabima nije zagarantovana svetla budućnost. Ipak, ono što traženje pomoći podrazumeva nije pokazivanje slabosti, već ranjivosti. A ranjivost je kako nas je Brene Brown mudro podsetila, druga strana hrabrosti. Ako se dobro zamislimo, shvatićemo da nema nijednog hrabrog poduhvata u koji smo se upustili, a da pre toga nismo bili uplašeni, odnosno ranjivi. Deljenje ranjivosti je način da se suštinski povežemo s drugim, a spremnost da se pruži i traži pomoć jedan od stubova temeljaca dobrih međuljudskih odnosa.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
