Onda jedi lafčino

Postoje li gastronomski stereotipi?

Naravno da postoje. Tačno se zna gde se ide na ćevape, gde na pečenje, u kom je gradu najbolja ulična hrana, zašto su neki gradovi bogati uticajima i sa Zapada i sa Istoka. Tako je Sarajevu zapalo da ga putnici gastro-namernici svode na ćevape i pite.

Iako je Sarajevo, i gastronomski, mnogo više od toga.

Upravo to je pokazao Pavle Branković, najpoznatiji food influencer sa ovih prostora, na proputovanju kroz Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Na tom je putu popularni Paqito artikulisao sve ono što bi mogla da bude nacionalna kuhinja – od ribarske mreže u Lastovu, do guste šume na Dinari.

Nekada je u toj artikulaciji „nacionalne kuhinje“, potrebno osloboditi se viškova. Nekada je u toj nacionalnoj kuhinji novo samo to što je stilski totalno precizna – a „Bašča kod Ene“, na brdu poviše Sarajeva tačno prikazuje onaj nedostatak vazduha i svetla o kom je Abdulah Sidran pričao, govoreći da bi Sarajevo bilo totalno drugačiji grad da je samo jedna rupa na njegovim brdima izbušena da u njega uđe neki drugi vetar.

Umesto te rupe, u „Bašči kod Ene“ rupa vodi u središte bosanskohercegovačke kuhinje, u dubinu jednostavnošću. I telećom mućkalicom i sudžukicama i janjetom što se vrti natenane i tufahijama i urmašicama. A ponajviše klepama. Jer su klepe metafora čitave priče o nacionalnoj kuhinji. O tome mu priča Nejla, uz čije reči se samo klima glavom.

Paqito se igra metaforama i uzdasima uživanja piše još jednu priču. Novu, a tradicionalnu.

Sve podkaste i video sadržaje Velikih priča pratite na YouTube kanalu.