Prošle nedelje razmišljala sam o temi za sledeći tekst za Velike priče, i mislila sam, leto je, mogla bih nešto lagano o partnerskim odnosima ili o ličnom razvoju. Tada sam bila na Tari, sklonjena od medija i njihove buke i u blaženom neznanju o događajima koji se pripremaju i koji će uslediti. Vratila sam se u Beograd, i opet pokušala da budem koliko-toliko izolovana. Čitala tekstove o filmovima „Barbi“ i „Openhajmer“ i skoro uspešno uspela da se pretvaram da živim u društvu u kome je to je to jedina tema – koji su filmovi izašli i koje teme pokreću. A onda se desio strašni zločin u Gradačcu, koji je snimljen i postavljen na mreže kao najsuroviji rijaliti na temu femicida. Ubrzo zatim sam pročitala vest da je profesorka Tamara Džamonja Ignjatović smenjena sa pozicije koordinatorke tima za psihosocijalnu podršku u školi „Ribnikar“, i iako te dve teme mogu delovati nepovezano i svakako su po intenzitetu potpuno različite, vratile su me u našu surovu realnost.
Ipak nije vreme za lagane teme. Mi još uvek živimo u društvu koje zahteva od nas da se prvo pozabavimo nekim fundamentalnim pitanjima ljudskog funkcionisanja, pa tek onda možemo da mislimo o višim potrebama u oblasti mentalnog zdravlja.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
