Svakodnevni umor ne iscrpljuje ni približno kao onaj sa kojim se ljudi oboleli od dugoročnog kovida i hroničnog umora (ME/CFS) bore. Aleksis Misko je jedna od njih. Pre skoro tri godine dobila je kovid i nikada se nije izlečila. Trenutno, njeno stanje se dovoljno poboljšalo pa može da izađe napolje jednom mesečno, na nekoliko sati. Pre nego što to uradi, ona skuplja energiju tako što dva dana leži u mraku i sluša audio knjige.

“To kratko uživanje napolju mi nije dovoljno”, kaže, ali “ipak znači” u odnosu na sve one dane ono koliko je mogla u prvoj godini bolesti.

Tada nije mogla da sedi duže od sat vremena, ili da stoji više od 10 minuta. Sada u jednom danu može da gleda TV i da se istušira, ali joj za bilo koju aktivnost treba mukotrpna priprema.

Iako je pre ovoga što je zadesilo radila duge smene u bolnici, u okviru postdiplomskih studija, jurila na sve strane i bila iscrpljena, taj umor ne može da se poredi sa onim koji je osećala od kada se razbolela. Kaže da sada oseća da je njena snaga “potpuno nestala”.