Sudbine Libije i Balkana se ponovo prepliću. Pre više od jednog veka, Osmanlijska imperija je zadobila smrtonosni udarac od Kraljevine Italije koja je osvojila Tripolitaniju, poslednju afričku koloniju Porte. Italijanski uspeh na bojnom polju ohrabrio je balkanske narode, osim albanskog, da bi posle Italijana, koji su izbacili Turke iz Afrike, oni mogli da ih poteraju preko Marice, ili još bolje Bosfora, posle pet vekova.
Danas je Turska defakto ponovo gospodar u Tripoliju i od balkanskih ratova nije imala tako snažan uticaj na prostoru našeg poluostrva. Moglo bi se čak reći da Turci “markiraju” prostor koji im je dodeljen Karlovačkim mirom 1699. godine koji je stavio tačku na osmanlijsko širenje na Starom kontinentu. Turski povratak na Balkan nije spektakularan kao na Kavkazu, u Libiji ili Siriji, ali je mnogo dublji i temeljniji jer u našem regionu nijedna strana sila nije kao Turska tako familijarna sa slabostima, manama, navikama ali i kvalitetima naroda koji u njemu žive.
Kvalitativna razlika je da Ankara drži za vrat Evropu kontrolišući dve najznačajnije migrantske maršrute, afričku i balkansku, i samim tim stabilnost EU, ali radi na tome da Balkan ostane miran, dok je pitanje da li Ankara zaista želi da Zapadni Balkan uđe u EU budući da je ona od članstva u njoj faktički odustala. Ne dajte se zavarati sporadičnim, taktičkim i propagandističkim izjavama Redžepa Tajipa Erdogan o ambicijama Turske da uđe u EU.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
