Drumovi neće ostati željni Turaka

Sudbine Libije i Balkana se ponovo prepliću. Pre više od jednog veka, Osmanlijska imperija je zadobila smrtonosni udarac od Kraljevine Italije koja je osvojila Tripolitaniju, poslednju afričku koloniju Porte. Italijanski uspeh na bojnom polju ohrabrio je balkanske narode, osim albanskog, da bi posle Italijana, koji su izbacili Turke iz Afrike, oni mogli da ih poteraju preko Marice, ili još bolje Bosfora, posle pet vekova.

Danas je Turska defakto ponovo gospodar u Tripoliju i od balkanskih ratova nije imala tako snažan uticaj na prostoru našeg poluostrva. Moglo bi se čak reći da Turci “markiraju” prostor koji im je dodeljen Karlovačkim mirom 1699. godine koji je stavio tačku na osmanlijsko širenje na Starom kontinentu. Turski povratak na Balkan nije spektakularan kao na Kavkazu, u Libiji ili Siriji, ali je mnogo dublji i temeljniji jer u našem regionu nijedna strana sila nije kao Turska tako familijarna sa slabostima, manama, navikama ali i kvalitetima naroda koji u njemu žive.

Kvalitativna razlika je da Ankara drži za vrat Evropu kontrolišući dve najznačajnije migrantske maršrute, afričku i balkansku, i samim tim stabilnost EU, ali radi na tome da Balkan ostane miran, dok je pitanje da li Ankara zaista želi da Zapadni Balkan uđe u EU budući da je ona od članstva u njoj faktički odustala. Ne dajte se zavarati sporadičnim, taktičkim i propagandističkim izjavama Redžepa Tajipa Erdogan o ambicijama Turske da uđe u EU.

Sa istorijske distance bi se moglo reći da je italijansko osvajanje Tripolitanije (zapadni deo Libije) bila varnica koja je zapalila Balkan a zatim Evropu i ceo svet. Požar u kojem su izgorela tri carstva: Osmanlijsko, Rusko i Austrougarsko. Povratak Turske u Libiju, na Balkan i hegemonske težnje prema istočnom Mediteranu, obnavljaju stara rivalstva i pojačavaju interes Italije, Nemačke i u nekoj meri SAD za prostor bivše Jugoslavije.

Opservacija srpskog diplomate i ministra spoljnih poslova u prvoj polovini 20. veka Miroslava Spalajkovića je izdržala probu vremena. “Sve što se dogodilo posle italijanskog osvajanja Libije bilo je evolucija te agresije”, rečenica Spalajkovića (završio je karijeru neslavno podržavajući režim Milana Nedića, mada je Srbiji naneo mnogo više štete kao izaslanik Srbije u Sankt Peterburgu pred Prvi svetski rat gradeći neutemeljene nade da će Rusija poslati vojnu i logističku pomoć Srbiji ako je Austrougarska napadne) postala je popularna u delu stručne javnosti koja smatra da “kratki vek” nije počeo hicima Gavrila Principa u Sarajevu na Vidovdan 1914. već tri godine ranije sa italijanskim proterivanjem Osmanlijske imperije sa afričkog kontinenta. Odnosno da je to bila “grudva” koja ja pokrenula lavinu Prvog i Drugog svetskog rata.

Za razliku od druge polovine 19. veka i početka 20. kada je Osmanlijsko carstvo bilo u povlačenju a Ruska imperija u nadiranju u našem delu Starog kontinenta, sada je Turska ta čiji uticaj raste dok je Rusija već decenijama u defanzivi a sa agresijom na Ukrajinu, cilj Moskve je da destabilizuje Zapadni Balkan i napravi problem EU i NATO-u, bez ozbiljnijih ambicija ili projekta za naš region. Za razliku od Rusije čija politika ne ide dalje od propagande, Turska i te kako pušta svoje korene na zapadnom i istočnom Balkanu.

Ako su do pre desetak godina postojali snovi u Moskvi o eventualnoj prorusko-pravoslavnoj liniji Grčka – Severna Makedonija – Crna Gora – Srbija plus Orbanova Mađarska, oni su raspršeni sa “disciplinovanjem” bivšeg grčkog premijera Ciprasa koji je okrenuo priču za 180 stepeni (u međuvremenu je izgubio i vlast), svrgavanjem s vlasti Nikole Gruevskog u Skoplju, ekspresnim ulaskom Crne Gore a zatim i Severne Makedonije u NATO. U takvoj konstelaciji Srbiji, odnosno predsedniku Aleksandru Vučiću, ostavljena je mogućnost da vodi ambivalentnu politiku s nadom da će ispuniti obećanja koja je dao.

Na drugoj strani, dok su Evropljani i Amerikanci bili zabavljeni Moskvom i njenim uticajem u jugoistočnoj Evropi, Ankara je počela da vraća u svoju orbitu nekadašnje najodanije podanike u Osmanlijskoj imperiji, Albance i Bošnjake. Preko ta dva naroda Turci praktično mogu da utiču na sve države našeg regiona, ali Ankari to nije bilo dovoljno i paralelno je razvila veoma dobre ekonomske i druge veze sa Srbijom, Bugarskom i Rumunijom.

Erdoganov režim ne želi da napravi grešku Osmanlija i da svoju meku i tvrdu moć na Balkanu bazira samo na muslimanskim narodima, zato Turska investira u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji kao i u BiH, Albaniji, Kosovo ili Severnoj Makedoniji. Gledano kroz apsolutne brojeve – čak i više.

Turska plete svoju mrežu na Balkanu od pada komunizma početkom devedesetih godina. Prvi znak povratka Turske na Balkan bilo je uspešno ubeđivanje Salija Beriše od Turguta Ozala da se Albanija učlani u Organizaciju islamske konferencije. Na prostor bivše Jugoslavije Turska se ozbiljno vratila posle pada Slobodana Miloševića.

Nema sumnje da je Turska podržavala Bošnjake u BiH i Albance na Kosovu, ali je uvek držala otvorena vrata za Srbiju kada se prilika ukaže za jačanje i produbljivanje odnosa i saradnje. Takođe, oko svih spornih pitanja u regionu, Ankara pokušava da ima, koliko je to moguće, uravnotežen stav i da podrška jednoj strani ne znači neprijateljstvo prema drugoj, naprotiv.

Turska agencija za saradnju i koordinaciju (Tika) najaktivnija je na Balkanu gde pomaže ili daje podršku brojnim malim i srednjim preduzetnicima, kao i u sektorima zdravstva, obrazovanja, telekomunikacija i obnavljanja istorijskih spomenika. Nacionalna novinska agencija Anadolu kao i nacionalna televizija TRT emituju vesti i programe na jezicima balkanskih naroda. Ekonomska saradnja sa balkanskim zemljama je u poslednje dve decenije porasla sa 1,2 milijarde dolara na čak 22,5 milijardi. Na Kosovu i u Albaniji Turska je među prva četiri strana investitora.

Albanci su u Osmanlijskoj imperiji, posebno u poslednja dva veka njenog postojanja, imali povlašćen položaj. Tako da nije iznenađenje da su jedini evropski narod – uz muslimane, slovenskog etničkog porekla, u bivšoj Jugoslaviji – koji nije želeo nezavisnost već autonomiju u okviru Osmanlijskog carstva. Period u kome su se Turci i Albanci udaljili bio je između dva svetska rata, kada je Albanija bila pod jačim uticajem Italije, i posle Drugog svetskog rata tokom izolacionizma Envera Hodže. Turgut Ozal je praktično igrao na sigurno kada je stavio pod svoje zaštitno krilo Salija Berišu.

Izgradnja najveće džamije na Balkanu u Tirani, finansirana od Direktorijata za religiozne poslove (Dijanet) pod direktnom kontrolom turskog predsednika, nije samo još jedna muslimanska bogomolja na Balkanu već, kako je sam Erdogan definisao, na inauguraciji početka radova: “vekovni san balkanskih muslimana”.

Ankara ima seriju potpisanih sporazuma sa Tiranom, uključujući, ili još bolje rečeno, pre svega o vojnoj saradnji sa klauzulom koja ovlašćuje Tursku da u potpunosti reformiše albanske vojne snage i da ih opremi naoružanjem, uključujući i veoma tražene dronove “bajraktar TB2”.

Po sličnom principu, Erdoganov režim se infiltrirao po dubini i u bošnjačkom nacionalnom korpusu: džamije, verske škole, studentske stipendije za školovanje u Turskoj, dobrotvorne ustanove i kapilarna vojna saradnja sa Oružanim snagama BiH. Ankara ima nameru da se nametne kao “matica” svim mladim muslimanima na Balkanu, kao neka vrsta svetionika, i da se preko vojne saradnje, uključujući i vojne obaveštajne službe, etablira duboko u represivni i obaveštajni aparat. Na taj način Turci su poslali jasan signal svojim partnerima u NATO-u da je Balkan deo njihove interesne zone.

U Berlinu, više nego bilo gde drugo u Evropi, svesni su da je na Zapadnom Balkanu najopasniji takmac Turska a ne Rusija. Pored Nemaca i Italijani zaziru od nadiranja Turske. Tim pre što se posle više od jednog veka Turci, defakto (vlada u Tripoliju je marioneta u rukama Ankare), ponovo graniče sa Italijom u Sicilijanskom prolazu i ozbiljno dovode u pitanje interese Italije na Mediteranu.

Međutim, zbog tradicionalno geopolitičkog promiskuitetnog ponašanja Beograda i Banjaluke sa velikim i regionalnim silama, poslovične zloupotrebe spoljne politike u unutrašnje svrhe, kao i percepcije koju Rusija ima u dobrom delu članica EU, Srbija i Republika Srpska skreću pažnju sa glavnog problema na srednji i dugi rok.

Dolazak Kristijana Šmita i pojačano interesovanje Berlina za nekadašnju centralnu republiku SFRJ, uz podršku SAD, nema toliko veze sa ruskim uticajem na Milorada Dodika koliko sa redimenzioniranjem Bakira Izetbegovića i njegove SDA. U zapadnim prestonicama su Izetbegović i SDA viđeni kao Erdoganove marionete, dok im je Ankara prilično zamerila što nisu uspeli da isposluju zabranjivanje rada Gulenovih škola i ekstradiciju Gulenovih ljudi, kao što je uradila Priština.

Sin Alije Izetbegovića, koji je ostavio Bosnu u amanet Erdoganu, nije mogao da odgovori na zahteve Ankare zbog pritiska iz Vašingtona i saradnika koji su bili odaniji Amerikancima nego njemu i redom su ga napustili u međuvremenu doprinoseći njegovom svrgavanju s vlasti.

Nije isključeno da politika stvaranja nadnacije “Bosanac i Hercegovac”, odnosno tzv. ustavni patriotizam dobije podršku u delovima EU i SAD upravo da bi se relativizovao religiozni element i oslabio uticaj Turske. Srbi i Hrvati u BiH vide u tome neku vrstu oživljavanja politike namesnika okupirane BiH u 19. veku Benjamina Kalaja koji je među najodgovornijima za posejanu mržnju koja je rezultirala teškim zločinima na svim stranama tokom 20. veka. Paradoks je da je među odanijim Erdoganovim saveznicima u BiH, ali i u Evropi, upravo predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

Kako god bilo, u sledećim decenijama balkanski drumovi neće ostati željni Turaka, oni već uveliko njima krstare i nemaju nameru da prestanu.