“Demokratija je za nas kao tramvaj. Sići ćemo kada budemo stigli tamo gde želimo da stignemo”, rekao je pre 27 godina Redžep Tajip Erdogan, tada gradonačelnik Istanbula. Posle prošlonedeljne pobede na izborima mnogi se pitaju da li je Erdogan stigao tamo gde je hteo i da li će “sići sa tramvaja demokratije” u sledećem mandatu koji bi, u teoriji, morao da bude poslednji po slovu novog ustava.
Metaforički rečeno, Erdogan je do sada držao na glavi turban Mehmeda II Osvajača, sablju Sulejmana Veličanstvenog ne skidajući zapadno skrojeno odelo Kemala Ataturka. Ako bi trebalo definisati sa dva pojma turskog predsednika, onda bi izbor pao na: megaloman i kameleon. Kada je došao na vlast, zalagao se, barem javno, za evropsku Tursku, članstvo u EU, demokratiju, toleranciju, otvaranje vrata za dogovor sa manjinama, smanjivanje društvenih razlika i socijalnu pravdu. Dvadeset jednu godinu kasnije Erdogan je na dijametralnim pozicijama.
Usud najdugovečnijeg predsednika Turske – kad završi ovaj mandat, vladaće gotovo duplo duže od Kemala Ataturka – pokazuje kako istorija ima svoja vremena i da je mnogo važnije pogoditi momente i izabrati prave neprijatelje nego imati prave ili poželjne karakteristike ili ideje. Turgut Ozal je bio preteča Erdogana, pametniji, obrazovaniji, sposobniji, ali je poranio sa povratkom na imperijalne staze ostataka Osmanlijske imperije, rastegnute od Bosne i Hercegovine do Sinkjanga u Kini. Prerano “kukurikanje” je platio do danas nerazjašnjenom smrću.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
