U Los Anđeles sam krenula u četvrtak, veoma rano ujutru. To se ispostavilo kao srećna okolnost, jer svakako nisam mogla da spavam. Ja, naravno, nikada nisam bila u Kaliforniji, ali o Kaliforniji maštam ceo život, kao i ostatak čovečanstva. Setićete se, postoji cela jedna pesma o tome kako svi na svetu sanjaju o Kaliforniji (California Dreaming). Ta fascinantna, čarobna reč – Kalifornija. Ka-li-for-ni-ja. Vrh jezika klizi u tri koraka uz nepce i još toliko metara aerodromske piste i tu smo, konačno se ostvaruje san – Ka-li-for-ni-ja. L.A. Krenula sam u četiri ujutru u obećanu zemlju, dok mi je drugarica G. sipala bezalkoholni rum u kafu. Vozila me je na aerodrom u Đusi Kotur ružičastoj trenerci u kojoj je izgledala zaista lepo, a ja sam gledala u to kako sunce izlazi nad Nebraskom i razmišljala o tome koliko je ljudi sa Srednjeg zapada molilo, sanjalo i na kraju, možda, došlo u Kaliforniju.
Evo, recimo, Džon Fante. Čitala sam ga u avionu do Los Anđelesa. Čitala sam ga i ranije i uopšte ga nisam volela. Imam retko malo empatije za priče o odrastanju dečaka sa seksualnim disfunkcijama. Ali pošto je to ipak jedna kalifornijska knjiga o Ka-li-for-ni-ji, zavaljujem se u avio-sedište i čitam “Upitaj prah”. Sve je onako kako treba da bude, kao kod Elroja (kog mnogo više volim), kao u jeftinim krimi romanima o starom Holivudu – iz reči se pojavljuju i palme i Meksikanke i plaža. Svet je prljav, vreo, a deca su spremna na uspehe. Deca sede u kućama i jedu pomorandže samo da ne bi morala da se vrate prvim vozom za Kolorado. Glumice se promaljaju kroz pikselizovane slike, a ulice su uvek tuđe. Toliko poznatih slika o L.A. i sve su ubitačno iste, toliko iste da podsvest zaista počinje da deluje kao (filmski) jezik. I tonem u jezik sve dublje…
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
