Godine 2012. boravila sam u Tempiju preko leta i predavala makedonski na Univerzitetu Arizona stejt. Moja prijateljica Marina, koja je bila profesorka ekonomije u jednoj srednjoj školi u Tusonu, želela je da to isto leto iskoristi ne bi li naučila kako da razvije biznis. Nas dve smo odlučile da provedemo zajedno mesec dana. Živele smo u kući moje tetke i teče dok su oni bili na radnom odmoru.
Marina i ja spavale smo u bračnom krevetu teče i tetke, ne zato što nije bilo drugih soba ili udobnosti. Spavale smo tamo jer nas je bilo strah. Drvena glavna ulazna vrata, sa prostranim ukrasnim staklom, nisu obećavala neku bezbednost. Klizna staklena vrata delila su trpezariju od skučenog i golog zadnjeg dvorišta, ograđenog zidom visokim dva metra, koji je više nalikovao nekoj prepreci nego prvoj liniji odbrane protiv naoružanih ljudi iz moje mašte. Kuća je noću škripala, poput starca što pucketa artritičnim zglobovima. U pustinjskoj vrućini koja je trajala do duboko u noć, klinovi u zidovima i parket često bi zastenjali. Kad god bi se to desilo, zadržala bih dah, zamišljajući kako se maskirani muškarci zlokobno šunjaju uz stepenice do naše spavaće sobe.
A bilo je i drugih, još zloslutnijih zvukova: zavijanja policijskih sirena u noći. I pucnjeva. Jednom je pucnjava bila toliko glasna da nas je probudila. Marina je uzdahnula; beonjače su joj zjapile u toj mračnoj prostoriji. “Jesi li čula to?”, pitala je, a ja sam klimnula glavom. Obe smo bile toliko potresene da smo se poluuspravile u krevetu. Ali pucnjava nije bila previše blizu nas – a uostalom, šta bismo mogle i da uradimo? – pa smo spustile glave na jastuk i zaspale, ili makar pokušavale.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
