Čovek se nikada ne navikne na strah. Godine evolutivnih procesa nisu učinile ništa drugo nego da od primarnog straha naprave paniku, a od panike horor u glavi. Ili horor u životu, a horora je, na svakom ćošku, mnogo. Država u kojoj trenutno živim i iz koje trenutno pišem, recimo, počiva na hororu.
Američka privrženost hororu se često u intelektualnim evropskim krugovima klasifikuje kao puka morbidna banalnost. Kao Srpkinja, a samim tim i Evropljanka (jer Srbija jeste Evropa, šta god se tvrdilo), uvek sam doživljavala sa jednom vrstom podsmeha preokupiranost gotikom i hororom. Neke svoje kolege koje su volele horor nisam shvatala ozbiljno, a sama sam ponosito tvrdila da nikada nisam pogledala ni petinu horora i da nikada nisam volela da gledam dokumentarce o serijskim ubicama. Sjedinjene Države nisu promenile moje afinitete. Horor ne volim ni danas, uprkos tome što svi moji američki prijatelji gledaju maratone horor filmova pred Noć veštica. Nije mi ni u kakvom interesu da kupim izrezanu bundevu za kućnu dekoraciju. Prekrstim se kada vidim lažne paukove kako vise sa kvaka. I dalje mi ništa nije jasno, ali, nekim danima, kad dopustim sebi da ne budem snob, nešto od osećanja se ušunja do mene i uporno ostaje, kao duh u nekoj ukletoj kući.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
