“Nisam krio da sam režimski reditelj iza kojeg je stajao Tito”

Bio je to čovek kome se sve moglo. I u devedeset sedmoj se ponašao kao veliki Veljko Bulajić.

Reditelji, osim što dožive stotu, i u starosti koja im ništa ne znači, jer ne prestaju da snimaju, ostaju nezgodni.

– Pa, majku mu poljubim, Duška, producenti su mi zabranili da govorim, jer moj novi film treba da bude prikazan na Pulskom festivalu – gotovo je, prošlog leta, viknuo u slušalicu, kao neko ko nema ni uzaludno potrošenog vremena, ni misli.

Na mirniji, očinski ton, vratio se već sledeći put.

U tim trenucima, bio je divan i pričljiv, onakav kakvog sam ga zamišljala, ali izgovor ne bi izostao. Leđa su bila jedna od njegovih najvećih nevolja, koje su ga mučile celog života. U svakom smislu.

Pula ga te godine nije dočekala.

“Bijeg do mora” snimio je 2017, ali ga publika nikada nije videla, jer nije bilo para za postprodukciju i honorare. Ranjena sujeta nije ga sprečila da odbije da se obračuna sa svojim snovima.

Možda se i on probudio jednog jutra i u hičkokovskom maniru zapisao ključne reči svakog dobrog filma: momak sreće devojku. U Bulajićevoj režiji, dvoje su se smuvali u Istri, za vreme Drugog svetskog rata.

Ne bi mu bio prvi put da nas iznenadi. Njegov sajens fikšn film “Rat” (Atomic war bride), podseća na Kjubrikov “Dr. Stranglove”, snimljen četiri godine kasnije.

Radnja se događa u bliskoj budućnosti, u neimenovanoj zemlji. Sukob dve susedne države će na kraju eskalirati do nuklearne katastrofe. Glavni lik, koga tumači Antun Vrdoljak, mladić je koji upravo tada želi da se oženi svojom devojkom. Film je inspirisan Hladnim ratom, ali je imao izraženi pacifistički stav, iako je kombinovao prikaze apokaliptičkog razaranja sa satirom. “Od ljudi će ostati samo prašina poput samlevene kafe”, pisalo je u scenariju Čezarea Zavatinija, koji je stvorio i “Kradljivce bicikla”.

Tada nominovan za Zlatnog venecijanskog lava, Veljko ga je iskopao iz svojih sećanja, baš kao što je prvi uneo italijanski neorealizam u domaći film, iako se to od njega, mladog partizana, nije očekivalo.

Za vreme studija u Italiji šegrtovao je kod Felinija, Vitorija de Sike i Viskontija.

Muvao se iza scene i u prvoj ekranizaciji Tolstojevog remek-dela “Rat i mir” na engleskom jeziku, u produkciji Dina de Laurentisa i Karla Pontija, koju su obeležili Odri Hepbern i Mel Ferer.

Tada je najviše naučio o radu s glumcima, s kojima je kasnije bio strog i zahtevan.

Neki su, s druge strane, umeli sa njim.

Smirivao je Orsona Velsa dok je pijan vređao novinare, a Franku Neru obećavao da će biti plaćen, iako je lova prestala da stiže.

Na Batu Živojinovića upozorila ga je Olivera Marković, iako on ni tada nije bilo “laka roba”. Prvo je pitao ko plaća voznu kartu do Bosne, a i kolike su dnevnice. Posle je sinu dao ime po Veljkovom ocu Miljku, učitelju i zanesenjaku, koji se spremao da Karla Marksa prevede u stihove, da ga narod bolje razume.

Rođen u crnogorskom selu Vilusi, sa radošću u očima, pronalazio je snagu da iskušava sreću u partizanskim filmovima koji su ga nepogrešivo vodili do “Neretve”, i milijardu gledalaca, ali i da, uprkos statusu državnog reditelja, njegov “Uzavreli grad” postane začetnik “crnog talasa”.

Tog popodneva, kada sam konačno stavila nogu u vrata njegove kuće na zagrebačkoj Zvijezdi, otvorio mi je šampion u teškoj (filmskoj) kategoriji.

Preda mnom je uspravno stajao, mag pokretnih slika, po život, opasan reditelj, sa svojim dobro nošenim godinama.

Takvi su imali talenat i za starost.

Možda je famozna “Bitka na Neretvi” zaista bila vrhunac i kraj njegove karijere, ali on je uporno ponavljao da nikada nije kasno i da se stalno mora napred.