Ostalo

Kako je Bregovićevu ženu iz ratnog Sarajeva izvlačio Josip Katalinski

I ovaj deo razgovora sa Bregovićem koji danas objavljujemo, svedočanstvo je o ljudima i vremenima. Pa i onim ratnim o kojima, inače, retko priča

Ja sam mojoj ženi slao poruke iz Pariza: “Izlazi, ovo izgleda opasno.” Ona mi odgovara: “Nikad u Sarajevu nije bilo ovako zabavno, nikad se ovoliko nije veselilo.” To je bilo pred sam rat, a onda se samo zaustavilo i nije se moglo van / Fotografija Zoran Trbović
apr 29 2024, 05:00

Podeli

Svi nastavci feljtona kao i prateći tekstovi, video zapisi i podkasti biće dostupni na ovom linku.

***

Sećam se jedne reklame albuma Bijelog dugmeta: “Njima ne treba reklama, njima ne treba čak ni naslov.” Bilo je to u kampanji za onaj album sa Tifom.

Njemu – Goranu Bregoviću, ne treba ni reklama, ni uvod. Bar je on imao reklama i uvoda u životu. Ali pedeset godina Bijelog dugmeta je ne samo jubilej nego i dobar razlog da napravimo “inventar” mnogih ljudi koji su bili deo priče.

I ovaj deo razgovora sa Bregovićem koji danas objavljujemo, svedočanstvo je o ljudima i vremenima. Pa i onim ratnim. Ali pre rata, za početak jedan veliki pisac i jedan mladi gitarista sa već velikom karijerom.

Pričao sam u sklopu ovog feljtona sa legendarnim urednikom Jugotona Sinišom Škaricom i on mi je rekao da ste se tokom snimanja albuma u Beogradu jedne večeri našli na sedeljci sa Danilom Kišom.

Sećam se susreta sa Danilom Kišom, i tada u Beogradu a i u Dubrovniku, kako ne. Ali znaš kako, ja sam bio suviše mlad da bih bio sagovornik piscu. Znaš, ti možeš samo biti impresioniran i treptat i čuti šta će on reći. Možda bih u ovim godinama i razgovarao, a u ono vreme sam bio mlad i samo sam treptao. Tada, ti imaš njegova tri romana memorisana, dobro memorisana, ne tek tako pročitana. Imaš ogromnog pisca pred sobom. Tako da, mislim, družili smo se u Dubrovniku, i to dosta intenzivno, ali kažem ti, ja sam uvek slušao, nisam bio nikakav sagovornik.

Šta je njega zanimalo u vezi s vama, Bijelim dugmetom, i vi ste tada nesvakidašnja pojava?

Znaš kako pisci razgovaraju, oni uvek govore rečenice za koje pretpostavljaju da bi mogle ući u istoriju. Kod njih se ne šlajdra, nema to da se nešto vrti. Ali to nije samo u Kišovom slučaju, Sidran je isti bio takav. Oni govore rečenice koje idu u istoriju i imaju potpunu svest o tome ko su. I da ta svaka izgovorena reč može da završi u istoriji. Ali meni je to, kao mladom, bilo izuzetno značajno, ti susreti. Sećam se kad sam svirao u striptiz baru, u Dubrovniku… I sad, striptiz bar, ti bi rekao, tu se samo radi o golim ženama i ovim nekim onanistima koji dolaze. Međutim, striptiz bar u komunizmu je bio nešto sasvim drugo. To je bilo kao neko mesto da se ti intelektualci sakriju. Ja sam toliko intelektualaca i umetnika tamo sreo, velikih. Od Marijana Kockovića do vrlo značajnih ljudi koji su imali osećaj da su tu na nekom mestu koje se ne uklapa u estetiku i u kriterijume sistema u kojem žive. Jer i oni pokušavaju nekako da budu na oblaku koji leti iznad. A striptiz bar je tako izgledao. Ja sam ga bar tako doživeo. Ja u tom trenutku imam recimo sedamnaest godina. U tom trenutku su mi to bile neke male reference koje će posle nekog perioda inkubacije, ko zna kako izgledati.

Sad mi je nešto maglovito, ali da li si se susretao i sa Igorom Mandićem?

Jesam. Sećam se jednog skupa, ili je to bila TV emisija, bila je s nama neka doktorka koja je objašnjavala kako je grozno pušiti. I dala je primer kako ako damo maloj bebi da popuši pet cigareta, ona će umreti. Kaže Igor Mandić: “Dajte toj istoj bebi pet ćevapa i mislim da neće preživeti.” Morate voleti takve tipove koji su u stanju da bilo kakav stav naprave da je duhovit i da ti izgleda prihvatljivo. Malo je takvih ljudi.

Kako si ti uopšte ušao u svet filmske muzike, u rad sa Kusturicom?

Bilo je to dok je radio „Dom za vešanje“, inače je Kusta imao taj metod (na prvim njegovim filmovima) da na projekcije montaža raznih verzija zovne neke, za koje je mislio da su sagovornici, da to gledaju. I onda bi se posle razgovaralo. Ja sam bio u tom krugu, koji je pozivao na projekciju, i onda je, ne znam ni kako je uopšte došlo, ali rekao je: “Aj, probaj da staviš na jednu scenu muziku.” Tad je upravo bio završio tu scenu na reci, Đurđevdan. I ja sam onda napravio taj jedan mali demo. Kusta dolazi iz te praške škole, gde nema muzike. Ti kad gledaš filmove Formana, ili nekog drugog autora te škole, tu nije bitna baš muzika. Oni muziku stavljaju u filmove kao neko ortopedsko pomagalo. Tako da i on, u prva dva filma, “Otac na službenom putu” i “Sjećaš li se Doli Bel”, zapravo nema baš komponovane muzike.

Nisam mogao da se vidim sa mojim ocem jer je on bio vojno lice i još uvek važe obaveze da vojna lica ne mogu da izlaze preko granice. Ja se sa mojim tatom nalazim na mađarskoj granici, na samom graničnom prelazu. Poslednji put kad sam ga vidio u životu bilo je na toj mađarskoj granici

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.