Ima ona izreka kako je najbolje doručak pojesti sam, ručak podeliti sa prijateljem, a večeru pokloniti neprijatelju. Iako ne bih sve uradila onako kako je u ovoj umotvorini, razumem smisao, pogotovo od kad je doručak, paradoksalno, postao moj omiljeni obrok. To nije oduvek bilo tako. Na pitanje koji obrok najviše volim, verovatno bih u prošlosti odgovarala da je to ručak, pogotovo kod babe i dede – jer je bio sastavljen iz pet-šest delova, jer je počinjao jakom supom, a završavao se urmašicama, bio je posluživan na onom stolu koji se izvlači, da ima još više mesta levo i desno. Imala sam i fazu kad mi je najviše uzbuđenja donosila večera, pogotovo ona uz svetlost sveća i koktele.
Doručak sam uvek jela bunovna ili prekasno da bi se to doručkom moglo zvati. U doba škole, stomak mi je ujutru bio svezan, pa sam sve jela preko volje, a na studijama su tu bili i izlasci i ostajanje do kasno, ili dok sunce ne izađe, onda je sledilo maratonsko spavanje, pa sam najčešće doručkovala kad se probudim, u vreme ručka, i to hranu koja nije bila ono što se za doručak najčešće jede. U spavaćici bih se podbula od spavanja pridruživala roditeljima za stolom, a oni sigurno nisu bili srećni zbog takvog narušavanja bioritma i činjenice da će mi prvi obrok tog dana biti boranija, što zapravo nije nimalo loše.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
