Dosije Veselin Milić: Šta se stvarno dogodilo u restoranu „27“

Na prvi pogled, delovalo je kao scena iz „Kuma“. Šef policije Mark Meklaski organizuje sastanak da pomiri Majkla Korleonea sa Virdžilom Solocom, mladim mafijašem koji hoće da se probije na kriminalnoj sceni Njujorka tako što ulazi u obračun sa „vladarima podzemlja“. Korleone odlazi do toaleta gde je sakriven pištolj, uzima ga i ubija i Soloca i šefa policije.

Na drugi pogled bio je to Netflixov „Narkos Meksiko“, gde policija i bezbednosne službe podržavaju formiranje narko-kartela da bi, između ostalog, održali sistem korupcije, kriminala i nasilja koji održava na vlasti jednu stranku – PRI (Partido revolucionario institucional) – čitavu 71 godinu. Serija prati osnivača kartela Sinaloa Anhela Feliksa Galjarda i policajce i agente tajnih službi kako mu na razne načine pomažu, pa i uklanjanjem dokaza, da postane vodeća figura zemlje na raskrsnici puteva droge.

Ali ono što se zaista desilo u Srbiji prošle nedelje nije zabeleženo nikad nigde. Nema stvarnog događaja, filma, serije, književnog dela, pa ni izmaštanog internet posta koji opisuju ono što se desilo prošlog utorka u Beogradu. Čak ni veštačka inteligencija ne može da nađe opis sličnog zločina.

Bio je to pravi krimi triler koji bi mogao da preraste u političku dramu kroz koju se prepliću mračne veze srpske politike, kriminala, bezbednosnih struktura i unosnih poslova povezanih sa državom i vladajućom strankom.

To je zapravo zamršeni lavirint u kojem šef najveće policijske uprave, postavljen po političkoj liniji, prisustvuje, kako se sumnja, ubistvu osobe koju je prethodno pozvao da dođe na sastanak jer ga je ogovarala po gradu.

I to mu traži da dođe sam, bez obezbeđenja, znajući pritom da je lično ugrožen zbog pokušaja ubistva pre svega tri meseca.

U dobro skrivenom restoranu, inače omiljenom sastajalištu beogradske elite, dočekao ga je sa drugom osobom, za koju zna da je bivši poslovni partner sa prvom osobom i da su u zavadi već poslednja četiri meseca.

U nejasnom raspletu događaja, dolazi do teških reči, pucnjave i ubistva, sve naočigled više svedoka među kojima su gosti restorana i osoblje.

Šef policije i trojica članova njegovog obezbeđenja, svi pripadnici MUP-a, ne hapse ubicu, očevici ne pozivaju policiju i hitnu pomoć. Dolazi do novog sleda događaja u kojem svi zajedno počinju da uklanjaju tragove. Policajci, kako se sumnja, da sakriju telo žrtve na nepoznatoj lokaciji, a osoblje da čisti tragove zločina.

Gosti restorana jednostavno ćute i ne progovaraju. Pridružuju se zaveri ćutanja, po svemu sudeći, iz straha. Jer, ko će da prijavi takav događaj u prisustvu šefa policije.

Za razliku od „Kuma“ i „Narkosa“, priča sa Senjaka nije nastala u glavi scenaristkinje ili scenariste neizmernog talenta. Nije ni reditelj(ka) odlučio da snimi. Jer, niko ne bi rizikovao da mu publika zameri kako je napravio nešto toliko nemoguće i nerealno.

Ovu priču izmislila je stvarnost sama. Ne u italijanskoj četvrti u Njujorku, niti u meksičkim zabitima u kojim marihuana raste zajedno sa kaktusima. Desilo se u elitnom naselju glavnog grada zemlje koja je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, u delu grada gde živi skoro cela politička, biznis i diplomatska elita. Najbogatiji i najuticajniji ljudi Srbije.