/ TopFoto / Topfoto / Profimedia

Aleksandar Ranković – Srpski mit, jugoslovenska tragedija

Dete sa sela, radnik u gradu; vojnik i političar; slobodan u zatvoru, zatvorenik na slobodi; Srbin i Jugosloven; zanesenjak i poslušnik; nemilosrdan i blage naravi; za života je bio mrtav, kada je umro bio je živ...

авг 30 2023, 07:00

Podeli

“NEDELJA KADA JE OTIŠAO LEKA”

Dubrovnik – Beograd, avgust 1983.

Jatov avion za Dubrovnik poleteo je iz Beograda u šest ujutru.

Nije to bio običan let – za većinu putnika verovatno jeste, tog avgusta 1983, kada je let iz Beograda za Dubrovnik još uvek mirisao na more – ali ne i za njih dvojicu.

Dvojica muškaraca sa prezimenom Ranković krenuli su da preuzmu telo svog mrtvog oca.

Možda su baš tokom tog kratkog leta razmišljali o 17 godina koje su proveli kao sinovi otpadnika, u strahu za njegov život; možda su se setili one policijske stanice postavljene baš preko puta njihove kuće; možda su baš tad razmišljali o apsurdu odrastanja na nišanu agenata službe koju je stvorio njihov otac; možda su baš u tom trenutku prestali da ih žuljaju pištolji koje su godinama nosili dok su živeli po principu da “uvek neko mora da bude uz Leku”…

A možda su se – ako jesu, sigurno im se javio i makar blagi osmeh – setili noćnih vožnji po Senjaku, kada bi pobegli agentima, te bi im došli (stariji sin Aleksandra Rankovića, Milivoje, poznatiji kao Mića, bio je, kažu, baš dobar vozač) iza leđa i ablendovali. Možda su se setili i jednog porodičnog putovanja, dosta ranije, u Dubrovnik, kada su svratili u Sarajevo – a kuda bi inače išli, čak i “ostrakizovani” Aleksandar Ranković i njegova porodica, nego na ćevape kod Ferhatovića. Asima Ferhatovića Haseta, legendarnog fudbalera FK Sarajevo opevanog u pesmi Zabranjenog pušenja “Nedelja kada je otišao Hase”. Kada su ušli u Hasetovu ćevabdžinicu, jednu od dve najpoznatije u Sarajevu, svi prisutni su ustali i aplaudirali Rankoviću. U vreme kada je pominjanje njegovog imena bilo automatska pozivnica na informativni razgovor.

Bile su to male pobede “poraženog Leke Rankovića”, o kojima su možda tog 19. avgusta 1983. godine razmišljali njegovi sinovi, stariji Mića i mlađi Slobodan, dok su putovali u Dubrovnik gde ih je čekala Rankovićeva supruga i Slobodanova majka Ladislava, poznatija kao Slavka, rođena Becele (majka starijeg Rankovićevog sina, narodni heroj Anđa Ranković, prva Lekina supruga, ubijena je 1942. u istočnoj Bosni u sukobu sa četnicima).

***

Te noći, pola sata pošto je prošla ponoć, Slavka je shvatila da je izgubila Leku. Nije imala vremena da razmišlja o strahovima za svog supruga kojima je sada došao kraj, o tome kako su je kao doktora ekonomskih nauka, doduše tek u drugoj fazi čistke rankovićevaca 1972. godine, izbacili sa fakulteta, kada joj je između ostalog – a pamtila je ta zemlja i smešnije apsurde – prebačeno što se “previše druži sa Rankovićem”. Takvo vreme je bilo, kažu, partija na prvom mestu. Drugovi partijski bili su važniji od bračnih drugova. I ona je nosila teret ostrakizma do tog avgusta 1983. godine posle kog ništa nije bilo isto.

Kada je Leki Rankoviću pozlilo, na terasi kuće u Dubrovniku – kuće koja je bila njegovo skrovište i oaza, mesto gde se sklanjao od svega poslednjih 17 godina života – došla je hitna pomoć, ali uzalud. Lekar nije mogao da učini ništa. A pokušao je sve. Veštačko disanje, masaža srca, injekcija u venu… Pokušavao je i injekcijom direktno u srce. Ne odustaje, red veštačkog disanja, red masaže srca. Ništa. Lekino srce je stalo.

Lekin prijatelj Vlada Vilotijević Gavra, koji je sa njim proveo poslednje dane u Dubrovniku (ispostaviće se i poslednje dane života), prisećala se godinama kasnije Slavka Ranković, sa bolničarem je preneo Lekino telo sa terase na krevet u njegovoj sobi.

Ujutru su Mića i Sloba došli, pravo sa aerodroma “Ćilipi”, koji je te 1983. još mirisao na more, a ne kao osam godina kasnije na ratnu štetu – u tu sobu u kojoj je ležao njihov otac. Mića nije izdržao. Zaplakao se i istrčao na terasu. Za njim je istrčala Slavka. Za njima je došao i Slobodan. Zagrlila je sina i pastorka.

U tom trenutku nisu razmišljali o Lekinim prijateljima koji su ga izdali, ni o Brionima, ni o plenumu, ni o svim onim pitanjima koja su još u to vreme mogli samo u sebi da postavljaju – ni da li je Leka pao zbog decentralizacije federacije ili zbog Kosova; ni o tome da li je za njegovo (političko) smaknuće kriv Tito ili srpsko rukovodstvo (ili svi zajedno), da li je pad njihovog oca značio kraj zemlje u kojoj su rođeni… Nisu razmišljali ni o ulozi svog oca u ratu, ili šta je radila ta Udba koju je on stvorio, ni o Informbirou, ni o Golom otoku…

“Značio nam je sve, dok je bio tu, sa nama: i radost, i sreću, i sigurnost; svi smo osećali njegovu veliku ljubav i toplinu njegovog pogleda. Da, to veliko ljudsko srce, napaćeno tokom celog života, a najviše za poslednjih osamnaest godina, prestalo je da kuca u noći 19. avgusta, trideset minuta posle ponoći”, reči su koje je godinama kasnije izgovorila Slavka sećajući se tog trenutka.

U tom trenutku oni su bili jedna obična, tužna porodica koju je zadesila nesreća gubitka oca.

I da, svakako, nisu razmišljali o tome – niti su to mogli da znaju – koliko će dani koji će uslediti neposredno posle njegove smrti biti važni za dalji tok događaja u Srbiji.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price