Ponekad već posle dva minuta znate da će film koji gledate biti s***e. I čak i ako ne bude, ostaje vam taj neprijatan osećaj da je sugerisao da će biti, da je to vaše osećanje deo onoga što ste od njega dobili, i da zbog toga ostaje zauvek okrnjen, i nikad savršen.
“Springsteen: Deliver Me From Nowhere” ne kreira tako kompleksno iskustvo. On je prosto s***e od početka do kraja.
Vratio sam se Springsteenovoj autobiografiji “Born To Run” i ponovo pročitao poglavlje o nastanku albuma “Nebraska”, što je tema ili okosnica ovog filma. Priča o tom famoznom albumu zauzima nepune tri strane. Springsteen manje-više samo skicira da se u tom periodu života intenzivno prisećao detinjstva, da je želeo da album bude sirova refleksija tih osećanja, i kaže nam ono što smo i pre znali – da su pesme nastale brzo, da su snimljene na četvorokanalnom uređaju i da nikakve turneje potom nije bilo.
Ono što je daleko zanimljivije, a što se nalazi u narednom poglavlju, koje nosi ime kao i film – “Deliver Me From Nowhere”, jeste putovanje u Kaliforniju, mentalni slom koji je Bruce tokom toga doživeo, odlazak na terapiju i potom – penjanje na rok tron, kako Amerike, tako i sveta.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
