Foto akg-images / akg-images / Profimedia

Josip Broz Tito, bilo jednom u Jugoslaviji

Uprkos tome što je malo saglasnosti o karakteru Titove vladavine, malo ko mu je osporio natprosečni politički talenat i izrazite liderske sposobnosti. Nisu to činili ni njegovi politički oponenti...

мај 24 2023, 04:00

Podeli

Posttitoizam kao tridesetogodišnji rat, ili: Da li je Staljin umro prerano, a Tito prekasno

Vratimo se u oktobar 2013. kad je u Beogradu preminula Titova udovica Jovanka Broz: Njen slučaj je idealan da se uporedi istorija sa njenim mistifikacijama i pop doradama. Tabloidi su bili krvožedni. I van njih, Jovanka je istorijska i medijska zvezda i otuda sve u vezi s njom privlači pažnju. Ali tada se videlo u kolikom su nesaglasju Titova posthumna harizma i realnost Jovanke Broz. Tito je relativno brzo prošao proces demonizacije, da bi se posthumno prilično rehabilitovao, ali ne samo u objektivnim istorijskim bilansima već i u postmodernim iščitavanjima i brendiranjima.

Maltene, Broz postaje artificijelan. Naravno, i dalje je mnogo onih koji ga demonizuju, ali i oni u tome nesvesno rade na njegovoj daljoj mistifikaciji dajući mu neslućena konspirološka svojstva. Ali Jovanki su u poslednjim godinama života više mogli da pomognu Rasim Ljajić i Ivica Dačić nego taj virtuelni i svemogući Tito. Taj „novi“ Tito ne može da ušeta u odeljenje intenzivne nege, ne može da popravi krov na kući, ne može da naredi, iako u svom virtuelnom spejsu sve može. Malo pre nego što je umrla Jovanka, viđao sam joj muža kao „marku“ nekog slovenačkog pelinkovca na pumpi kod Vrhnike. Da je samo mogao da naplati tu reklamu, njegovoj udovici bi starost bila mnogo lagodnija.

Tito je ipak umro na vreme. Da je bio mlađi, pa nekim slučajem na vlasti dočekao pad Berlinskog zida, teško da bi prošao baš kao Čaušesku (iako bi bilo tih zahteva), ali ne bi prošao ni mnogo bolje od Todora Živkova. Možda bi završio i u kućnom pritvoru. Demonizacija bi pred naletom nacionalista, ali i mnogih liberala i konvertita, sigurno bila žestoka, a proces rehabilitacije nakon toga mnogo neizvesniji. Svakako daleko od marketinškog raja, postmodernizma, i konspirologije. Nostalgije bi sigurno bilo, ali nje ima i prema Brežnjevu, Živkovu, pa i Čaušeskuu. Istina, na toj tački Tito bi budio jače žmarce jer se u „Titolendu“ živelo bolje nego u SSSR-u i njegovim lagerskim zemljama, mada sumnjamo da bi tada Tito kao pop fenomen i superstar otišao dalje od pukih suvenirskih štandova. A na njima možemo naći i Lenjina i Honekera.

Cinici kažu da Berlinski zid ne bi ni pao da je Tito poživeo, mada je prava šteta za Jugoslaviju u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno. Jer da je Staljin poživeo, zapadni iskoraci zemlje bili bi možda utemeljeniji, bez normalizacije sa Sovjetima koja je došla sa Hruščovom, a da je Tito ranije otišao na onaj svet, ne bi ni ušao u svoju poznu konzervativnu fazu, dok bi o sudbini zemlje možda odlučivali neki Marko Nikezić i Latinka Perović, neka Savka Dabčević Kučar i neki Miko Tripalo, što je uz podršku JNA i konsenzus stranog faktora moglo da odvede ka dugoročnijem i stabilnijem rešenju sudbine rovite zemlje. Ali rešenju koje je uvek bliže konfederalizmu. Čak možda u razradi i kantonizaciji.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price