Niko bedu ovog društva nije poznavao bolje od Andrića

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Svijet je ovaj tirjan tirjaninu, Miljenko moj.

I tirani trpe posledice sunovrata svih kriterijuma. Po prirodi svojih imperijalnih poslova, tirani moraju održavati (naoko) prisne kontakte sa šefovima/šeficama banana država koji, kako smo videli na primeru Kolindinog navijačkog mahnitanja pred Putinom – koje ni meni, ovako antisportskom tipu nije promaklo) – često ispadnu mnogo prisniji nego što tiranima odgovara

Nije ti se učinilo: Putinu je bilo vidno nelagodno dok je gledao Kolindino PMS-mahnitanje. Imao je Putin još nelagoda, biće reči o nekim od njih.

Za mene lično, Kolindin fudbalski nervni slom bio je podnošljiviji prizor od nedavnog Porfirijevog i Irinejevog pravoslavnog “istuplenija” pred kremaljskim Hazjainom. Šta god da neko misli o Putinovim poslovima i danima – koji, doduše, postaju sve operetskiji, ali su jednako samrtno ozbiljni kao i carski i sovjetski imperijalni poslovi i dani – ne može reći da je Putin razmetljivac, bahati prostak ili – još crnje i gore – pompezni nakinđureni skorojević, kakvi su, recimo, bili Musolini i Hitler.

To ne.

Uvek je on uzdržan, uvek preteći učtiv, uvek hladan, uvek agresivno distanciran. Takvi su (bar su tada bili) i manje-više svi Rusi na koje sam nabasavao prigodom mog jedinog turističkog – moglo bi se reći i studijskog – boravka u Moskvi i Lenjingradu. Uz (poslovni) izuzetak razdraganih i nasmejanih sovjetskih kurvi koje su saletale strance po klubovima za turiste, koje bi, međutim, momentalno postajale ledeno-Putin-hladne čim bi im turista (pomalo žaleći što devojka/žena sedi pored njega) rekao: “Spasiba, njet”.

Siguran sam da je Kolinda svoj groteskni performans pred Putinom izvela pre na “zahtev hrvatske publike” nego da bi impresionirala Putina. (Teško je njega impresionirati.) Tebi i još nekolicini desetaka tisuća Hrvata to je izgledalo kao budalesanje – što je i bilo – ali milijuni Hrvata misle da predsednica Hrvatske upravo tako treba da proslavi trijumf hrvatske nogometne reprezentacije.

Pitaš se, naravno retorički, znaš ti odgovor – “Kako je moguće da netko bude tako fin, plemenit i savršeno stiliziran u odnosu na majku, njezino umiranje i smrt, a ponaša se kao besprizorna ženturača u odnosu na druge ljude, narode, zemlje” (ja ću dodati: i da pred milionima gledalaca pravi budalu od sebe pred Putinom).

Kako? Seti se šta je rekao onaj pisac-logoraš: “U logoru je najužasnije kad shvatiš da je sve moguće.”

Sve to biva moguće kad “plemenita i u odnosu na majku savršeno stilizirana osoba” zavedena ambicijom, pohlepom (ili i jednim i drugim) ostvari ambiciju i postane predsednik/ca, “narodna majka”. Takva istog trenutka potpada pod vlast naroda, tj. kolektivnog nesvesnog, i prisiljena je, mada uživa u tome, da subliminalno – sve misleći da one daju ton narodu i narodnom veselju – ispunjavaju narodne želje, među koje spadaju i takve koje “narod” svesno (i javno) uopšte ne želi.

Ako tako posmatramo, a ne vidim zašto ne bismo, Milošević nije bio taj koji je “prevario” srpski narod i poveo ga u sumanuti rat – koji je, srpski narod, nakon što je polupao region, skupo platio i tek će plaćati – nego je srpski narod Miloševića izabrao – ni “izlučio” nije neodgovarajuća reč – da bi ga ovaj “prevario” i poveo u rat. Kad pišem o tome, preglednosti radi personalizujem stvar, pominjem SANU, Ćosića, Koštunicu, ali sve su to samo institucionalni i individualni transmisioni mehanizmi kolektivne (auto)destrukcije.

Stalno govorim: ko hoće da shvati politiku, ne samo balkansku, gubiće vreme ako bude čitao političke filozofe, analitičare i istoričare. Uputnije mu je da pomno prouči Junga.

Putin, recimo, nije očinska figura, on je gosudar, apgrejdovani, zahtevima vremena prilagođeni avatar Ivana Groznog. Ruski narod (i drugi tamošnji narodi) jesu ti koji bespogovorno ispunjavaju njegove želje. Gospodar je bio i Milošević; naravno uza sve razlike u stilu, proporcijama i dometima. Tadić i Koštunica su bili qrčevi od ovce, Vučić je mnogo više majčinska/maćehinska – kako za koga – nego očinska figura, on prosto vapi za narodnom ljubavlju i na opoziciju je onoliko kivan poglavito zato što ga mrzi, a ne zato što je neka realna opasnost za njegov opstanak na vlasti.

Društva kakva su srpsko i (nešto manje) hrvatsko naprosto se dave u živom blatu jakih emocija, zaglušena su emocionalnom mikrofonijom; previše je tu javnih izjava ljubavi, previše najljigavije osećajnosti na izvol’te.

Mnogo grotesknija (i mnogo duža) scena od Kolindinog moskovskog stadionskog mahnitanja mogla se videti – sakupio sam snage da je pogledam, slutio sam da se to mora pogledati – prilikom Putinove posete Srbiji 2014. kojom zgodom je ovdašnja vlast (prethodno pomerajući Dan oslobođenja Beograda četiri dana unapred) upriličila vojnu paradu u Hazjainovu čast.

Trebalo je videti taj komično-žalosni, defanzivno-agresivni pokušaj da se Putin, čovek koji na raspolaganju ima basnoslovnu vojnu silu, impresionira – ili da ga se bar navede da pokaže malo poštovanje prema domaćinima – defileom nekoliko tenkova, samohodnih haubica, mlataranjem sabljom nekog gardijskog oficira i plovidbom dva-tri iznemogla brodića Rečne flotile po Savi kao pozadini.

Slučaj komedijant je udesio da usred parade kiša line kao iz kabla. Visokom gostu je momentalno obezbeđen kišobran – takav je, valjda, protokolarni red – dočim su domaćini, pretpostavljam da bi demonstrirali srpsku borbenu gotovost i nesalomivost duha, udarnički – cinik bi dodao “i goloruki” – stajali pod naletima kiše; naravno, najviše je i najponosnije, kisnuo Vučić. Ako si to gledao – što me ne bi iznenadilo, tebe interesuju takvi fenomeni – video si da domaćini uopšte nisu izgledalo borbeno gotovo i nesalomivo, izgledali su kao pokisle kokoške.

Prizor pompeznog besmisla upotpunjavali su nesretni, nespretni (i pokojni) Tasovac – kome je kišom skvašena natapirana, verovatno i nalakirana, retka kosa u bičevima padala po licu – i (odnedavno takođe pokojni) DM Palma, koji je, kao praktičan čovek, bio natukao neku najlon kesu na glavu. Samo je falio Šijan da sve to snimi i umontira u neki film koji, nažalost, nikad neće snimiti. Nema u Srbiji para za Šijanove filmove.

Ako si to gledao, mogao si opaziti izraz odvratnosti koji se probio kroz neprobojnu, armiranobetonsku kagebeovsku masku na Putinovom licu. Nije taj izraz mogao promaći ni “mladoženjinoj strani”; i mladoženji je moralo biti jasno šta Hazjain misli o njemu, Srbiji i srpskoj istoriji i vojnoj sili.

I nikom ništa. Šou se nastavlja.

Ako bismo tu mokru paradu, tu demonstraciju slabosti vojnom silom uz malo natezanja možda i mogli ugurati u okvire neke montipajtonovske ili bar kursadžijske poetike, Porfirijeva i Irinejeva kremaljska proskineza izmiče svakoj žanrovskoj klasifikaciji. To već nisam mogao gledati, za to stomak ne bih imao, sklepao sam predstavu o tom grotesknom zbitiju na osnovu novinskih izveštaja i društvenomrežnih komentara.

Da odavno nije sve moguće, da forma još uvek koliko-toliko korespondira sa sadržinom, ta bi slika morala izgledati ovako. Porfirije i Irinej skrušeno ulaze u Putinov ofis, ljube ruku Hazjainu, zadižu mantije, skidaju gaće i trće se pred Hazjainom. Jeste grub ali je dosta veran opis. To što su Porfirije i Irinej radili i govorili u Kremlju u suštini je pravoslavno-politička pornografija. Ne može se drugačije definisati slugansko cinkarenje sopstvenih sunarodnika i studenata – od kojih su mnogi klijenti (cinik bi rekao: žrtve) SPC – šefu jedne strane države.

Kako drugačije shvatiti naricanje nad “obojenom revolucijom u Beogradu” – kao da Putin ne zna za nju, kao da je možda i ne kontroliše, bar delimično – šta reći o “izražavanju nade” da će uz rusku pomoć Srbija “savladati i to iskušenje”, o moljakanju Hazjaina na Bantu-ruskom za dozvolu da našu “malu lađu vežemo za njegov moćni (bojni) brod” i ocrnjivanje kolektivnog Zapada toliko mračnim bojama, da je Putin, pragmatik, koji ne bi da kida sve veze sa Zapadom, morao da koriguje sersptvjušće zilote na dobrovoljnom radu u Ruskoj Federaciji.

Nije to strašno – jadno ne može biti strašno – ali jeste poražavajuće. I nije poražavajuće to što Porfirije i Irinej rade i govore u ostavi za metle Putinovog kabineta. Poražavajuće je to što isto tako misli – i isto to želi – 100% populacije dominantne Srbije, 80% opozicione i 60% studentske.

Dominantna Srbija – a bogme i dominantna Hrvatska nikad neće shvatiti da se svi pokušaji da se poltronstvom isisa malo moći od silnih završavaju u još većoj slabosti i čemeru (i još većoj samoskrivljenoj nezrelosti).

Rusi, onakvi kakvima im Srbi zamišljaju postoje samo u klubovima i kabareima za strane turiste, ili kako li su ih već zvali. Samo su tu nasmejani, razdragani, raspevani, odeveni u rubaške, samo tu tamburaju u balalajke, samo tu igraju kazačok, samo tu poju “Podmoskovske večeri”. U svim drugim situacijama – i na svim mestima, bar je tako bilo u vreme kad sam bio tamo – uopšte nisu (bili) takvi, većina ih je (bila) kao Putin u malom, kamenih lica, hladni, zakopčani, ne neljubazni, ne prosti ali apsolutno nesrdačni i nepristupačni.

Ne znam da li sam ti pisao – svašta smo tokom ovih godina pisali jedan drugom – da tokom svih sedam dana provedenih u Moskvi i Lenjingradu nisam video nijedan osmeh ni na jednom licu.

Sećam se da sam, posmatrajući reke prolaznika koji su promicali ulicama u nekoj zlokobnoj tišini – sav psihički zdrobljen kubnim kilometrima carskog i sovjetskog građevinskog materijala – u jednom trenutku pomislio: “Kako li je tek bilo 1937?”

Fenomen sa bivšom predsednicom, Kolindom, koju si sreo na ulici i posle na FB-u otkrio da je ta dama – kad nije predsjednica – osoba pristojnog izgleda i ponašanja, izučavam već godinama, a Srbija i Hrvatska su idealne laboratorije za ta istraživanja. Niko, Miljenko moj, nije tako intenzivno bivši, kao što su to bivši predsednici/ce i premijeri/ke Srbije i Hrvatske. U Hrvatskoj bar svi izvuku žive glave, što u Srbiji nije uvek slučaj.

Ako Miloševićevu smrt u sheveningenskoj zatvorskoj ćeliji shvatimo kao posledicu njegovog predsednikovanja – a mislim da je možemo tako shvatiti – onda su od uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji (zasada) samo Koštunica i Tadić izvukli žive glave.

E sad, Koštunica je od rođenja blanko bivši – njemu bivšost nije teško pala, možda mu je bila i olakšanje – stvar sa Tadićem stoji drugačije, iako, ruku na srce, solidno (premda neskriveno) podnosi bivšost. Ali, ako malo razmislimo, biti bivši predsednik nigde na ovom svetu (osim možda u Skandinaviji) nije lagodna pozicija. Politička moć (makar bila i “meka”) stvara bolest zavisnosti od političke moći, vrlo sličnu heroinskoj zavisnosti, s tim da somatska kriza kod ove prve nije tako gadna.

E sad, u društvima koja nemaju iskustvo sa istinski bivšim ljudima, kakvi su, recimo, bili Đilas i Ranković, postpredsednička apstinencijalna kriza se nekako prebrodi, ali u društvima poput srpskog (a ni hrvatsko nije predaleko) bivši predsednici, doveka ostaju bivši. Naprosto im se ne dozvoljava da prebrode krizu, da se vrate u pretpredsedničko stanje, da nastave tamo gde su stali pre nego što su privremeno zablistali na političkom nebu.

Načitao si se sigurno članaka i feljtona o Rankovićevoj i Đilasovoj bivšosti, video si kako ti komunistički brahmani, dojučerašnji strahovi i trepeti prekonoć postaju čandale, nedodirljivi; kako, recimo, jedan Ivo Andrić – koji je kupovao Đilasove i Zogovićeve propagandne brošure i donosio im na potpis – prelazi na drugu stranu ulice ako mu Đilas slučajno nailazi u susret.

Neizlečiva je nesreća ovog društva – govorim za srpsko, ti govori za hrvatsko – što su ropskom mentalitetu (ropski je prava reč, podanički je eufemizam) podjednako podložni i veliki pisci kakav je bio Andrić – a pogotovo su podloži oni manji – i beznačajni opštinski činovnici.

Tome su zasigurno najnepodložnije one tvoje žene koje peru stubišta, mlekarice, prodavačice i konobari.

Takva društva – u kojima je “sigurnost u ćutanju” – nužno srljaju iz haosa u haos, u takvim društvima nema nikakvih stabilnih kriterijuma, zapravo nikakvih kriterijuma starijih od 35 godina. Za ono što je od 1987. do danas bilo probitačno i društveno poželjno govoriti, do 1985. se išlo u zatvor. Nisu li i tebe negde u to vreme hapsili zbog prisustva na Isidorinoj “fašističkoj” žurki. (Zbog koga bi u današnjoj Hrvatskoj, a bogme i u Srbiji, dobio aplauz na otvorenoj sceni)

Sa druge strane, ako neko progovori nešto što je bilo poželjno govoriti 1975 – makar to bilo na mestu i pametno – momentalno biva izložen ruglu i pogrdama. Niko bedu ovog društva – pod “ovo društvo” podrazumevam celu SHBCG zavađenu zajednicu, a političari nek se dogovaraju šta je čije i dokle – nije poznavao bolje od Andrića, kome zato ne zameram što je izbegavao Đilasa, kad je postao “bivši”, niti što ga je pohodio kad je bio u sili i slavi, jer je kultura ovog društva samo od Andrićevog ćutanja videla vajde.

Andrić je veličinu svog dela, morao platiti – hajde da ne upotrebim prejaku reč – iznuđenom malenkošću karaktera. Siguran sam da je dobro odmerio odnos cena–kvalitet. Da je bio nefleksibilniji i čvršćih principa, teško da bi poživeo, kamoli napisao to što je napisao, bez čega bismo bili goliji i bosiji nego što jesmo.

Ovo je društvo u kome ako hoćeš da se popenješ stepen više na društvenoj lestvici, moraš postati dva stepena veći nitkov.

Provincijalnost je naš usud – cinik bi rekao: naša istorijska misija – dobro je to primetio Konstantinović. Najpametnije bi nam bilo s tim se pomiriti, ali ne na malodušan, rezigniran način, nego onako kako se trezven muškarac visok 163 cm miri sa činjenicom da neće napraviti karijeru u NBA ligi, ali da može napraviti sjajne karijere na drugim poljima.

Avaj, “nema predaje”, što reko besmisleni vladajući slogan. Srbi uporno hoće u geopolitičku NBA ligu, a ni Hrvati za njima ne zaostaju i u velikosvetskoj areni stalno prolaze – i to začuđujuće neoprljeni – kao što bi prošao muškarac visok 163 koji se ne bi pomirio sa visinom i nekim čudom zaigrao među Lejkersovim dvometrašima.

Transfer iz centra na periferiju pažnje ume da bude bolan, ne samo političarima i bivšim predsednicima. Kolikogod bio skeptičan prema svim centrima pažnje, moram priznati da bi mi teško palo da za života budem zaboravljen pisac. Pa valjda, zato, da ne bismo bili zaboravljeni – naravno ima tu i jačih motiva – uvek iznova i pišemo romane. (Zasad nam to i polazi za rukom.)

Nije uzalud jedna od najtežih kazni u antici bila damnatio memoriae. Zaborav je istovremeno i užas i uzrok mnogih užasa. Zlokobna je (i ponižavajuća) čak i ova najbanalnija, staračka zaboravnost, kao na primer kad u trenu ne mogu da se setim opštepoznatog imena poput, recimo, Merilin Monro, ili kad krenem u Beograd, pa na polovini puta vidim da sam zaboravio telefon.

Kažeš na jednom mestu, “prva, osnovna i neporeciva razlika između Hrvatske i Srbije ta je što su bezdušni idioti, fašisti i preispoljne prostačine, u Hrvatske prečesto jako pristojni, ljubazni i dobri ljudi”. Uz dužno nepoštovanje i prigodno napušavanje hrvatskih bezdušnih idiota, fašista i preispoljnih prostačina, ne bih ja umanjivao značaj te razlike.

Ne treba previše očekivati od sveta – evo ga, slavi danas (stigoh do devetog maja) pobedu nad fašizmom, a nije sasvim izvesno ko je tu pobedio – kamoli od Hrvatske. Na toj pristojnosti i ljubaznosti – kolikogod ti dobri ljudi bili fašistički nitkovi – počiva veći stepen uljuđenosti i uređenosti Hrvatske. Hrvatski poklonici tih ljubaznih fašista, bar ne seru po parkovima i haustorima i, uopšte, ne spadaju (dobrovoljno) na onoliko niske, subhumane grane na koje spadaju poklonici ovdašnjih nepristojnih, neljubaznih i nasilnih fašista.

Da ne zaboravim! Treba, Miljenko, biti Filip David da bi trinaest sijalica istovremeno pregorelo u kafiću u kome je godinama sedeo, i treba biti Marko Vešović da bi ti, njegov prijatelj, izgovorio da je umro, dva sata pre nego što si čuo crnu vest.

Pazi na leđa. Ne može se diskus-hernija – ako je to u pitanju – eliminisati, ali se kojekakvim terapijama i vežbama može ublažiti.

Budi mi pozdravljen i welcome to the club leđobolnih.
B.